– Mhm, mhm… – pogleda baba prema unuci koja se, svako malo, glasno zasmije mobitelu – Pa, šta ti to smišno šaplje toji, toji… kako no se zove?
– Evo, baba, nešto za tebe.
– Mhm…
– Nu… Sprema se popis stanovništva. Slušaj pitanja u tim upitnicima: “Ima li kućanstvo kravu, konja i ostalu krupnu stoku…”. Za crknut!
– Pa, šta je tude smišno, de?
– Ne pitaju, recimo, imaju li ljudi mobitel, internet… koliko knjiga kupuju, koliko čitaju…
– Nu. Đa ti knjige. Štaš od njizi?
– Sela su odavno pusta, baba. Ko će ti držat krave i konje? A, bez interneta se danas ne može skoro ni “u zadrugu”.
– Ko je pametan drži i krave i ovce i sve…
– Eto, ni ti ne držiš ništa osim par kokoša.
– Nu. Ta, nisam ja smakla.
– Znam. Tako je kod sviju.
– Štaš ti kad je škola priuzela, pa se sve pogospodilo. Dica više i ne znaju šta je krava, moj sinko.
– Nije to do škole. Slavonija bi mogla hranit tri Hrvatske, a mi uvozimo tamo neke kineske žitarice. To nije škola, nego politika, moja baba. A, onda pitaju ima li kućanstvo kravu? Nema više ni kućanstava, kamo li krava, budalo!
Babi su ovakve teme bile naročito drage. Em, što su joj poznate i bliske, em, što može ravnopravno diskutirati.
I što je najvažnije, može štogod žugnut protiv današnjeg vakta.
Nije da se nema šta.
– Šta j ti bit… Jad i čemer. Evo, po dikoji đuturum i podikoja kokoš. Ma, i kokoše smaklo. Kakve te krave! Nisan je vidila ima taj vakat.
Rekla je to s dubokim, tugaljivim uzdahom, kao da govori o kakvom dragom pokojniku. Unuci se smililo.
Zna ona koliko je baba volila kletu Šarovu i koliko ju je puta spomenula.
Nije bila samo hraniteljica, nego nekako i dio obitelji, kao što su to danas kućni ljubimci.
Triba je razumit.
Seljak se navikne na domaću marvu, a kao znak bliskosti nadiva im ime. Jedino svinjama, zbog žalosne im sudbe, nisu davana imena.
Pa, kako joj ne bi bilo ža njezine Šarove i njezina Dorata.
Ali, et…
Kad dođe red na nju, i njoj će, na žalost, u koloni o kravama i konjima, na popisu dobara, stajati crtica.
Unuka se odavno prestala smijati. Ta, ionako to ne biše smij, nego podrugljivost.
Priđe babi i zaštitnički je zagrli, kao što je to često činila kad bi joj se nešto smililo.
Nekako je i na nju prišla babina sjeta za Šarovom i biše joj ža što je zavrzla ovu temu.

Biralo me/Tomislavcity