Čim je stigla, još se ni upitala nije š čeljadim, okrenila baba u kuknjavu.
– E, da san znala, kokad van se ne bi sprtila vamoke…
Kad su se dobro izgrlili i isplakali, pa sili zajedno, upitaše ju kako je prošlo putovanje.
A, baba se razvezala.
– Mo, štaj ti reć…crno i na’pako, et…
Šta je reć, čude se domaćini.
– Saš čut! – otpovrze baba svoju jadikovku.
Svi naćulili uši…šta li je bilo?
– Prvo i prvo, ukumilo da mi ovo kuvera nemere s menom.
Pogled svih slušatelja zaustavi se na velikom drvenom kuverini, svoji’ metar ipo dužine, i za svaki slučaj, dodatno pričvršćen konapčićem svezanim ukriž.
Jedva se suspregoše da ne prasnu u grohotan smij.
Takve se mrcine od kuvera, ne samo više ne viđaju ni u muzejima, nego bi mu se i u teretnom vagonu jedva jedvimice, nekako, našlo mista, a netal’…
Ipak su dali sve o’sebe da baba ne skonta da joj se smiju.
Ipak je to Australija…kulturan svit, nu.
– I šta biše? – požurivahu je radoznalo.
– Mo, štajti bit, moja ti…zajunili ga uzet – ja ne dan, potežen sebi, oni sebi…a, sve se ništa međuse domunđavaju.
Te, šta je u kuveru, zašto in ga ne dan….
Reko moja roba, štaj ti bit!
Ne dan kuver o’ sebe i ne dan, džabe van je, et…!
Bidni domaćini na sve načine nastoje zuzbiti smij, što kašljucanjem, što kojekako, ali što baba duže i živopisnije priča, to više prokišnjava jalova metoda maskiranja, pa je i baba skontala.
– Nije vam ga ništa smišno, dica!☝️ – znakovito podiže kažiprst.
– Vid’la bi ga ja vas, da su vas nako svrnili ko mene!
Mo, reko, odbij, bolon, od kuvera, ščujo☝️
Oni se jopet ništa domunđavaju, domunđavaju; pogledaju na sat i nekako, drž ne daj, pušćaše me, et…
– I di si onda s kuverom?
– Uza me…nani odničić.
I opet se nekom automatski ote smij i opet se podiže kažiprst.
– Nije ti ga smišno, Božje mi kiše☝️…što mi duša nije izašla dok san ji obejanila, a!
– Aj, sve je dobro što se dobro svrši, nek si ti nama došla…
– Mo, nije to sve, bona…
Svi se trgoše.
– Saš čut ono najgore…!
– Zar ima još?!
Baba odma’nu rukom.
– Mo, lako za kuver, moj sinko, vego…
Čim smo “krenuli”, ja se prikrsti – da ću molit krunicu, kad…
Sinu mi da sam zaboravila činaše u nosnoj travezi…!
Što me kap nije udrila!
– Krunicu?
– Činaše ja. Unoj jurtutmi, nekako smetnula…i ostade mi u okokućnoj kecelji. Traveza…nosna, razumiš!
A, Gospe moja!
– Pa, ima i ovde krunica, Bog te pomogo!
– Mo, nije to, vego…na šta ću molit toliki put, de?! Kažu dure putovat, ko i je…
A, lipa mi krunica, brate…nosan je cili vik uza se i di baš sad…
– Tako ti to u životu iđe.
– Mo, bona, od muke mi se mumentalno strunulo u željdacu. Vičem, “Ustavi! Ima izać! Niko ništa. Ne bendaju.
Svi odreda prasnuše u grohotan smij.
Zakoceniše se.
Nekima vrcaju suze na oči, reko bi plaču.
– Mo, samo se vi smijte…kažen van nako kako je bilo. Ko činaš.
Ona se čeljad pusto uzvrtila, okrću se, izviruju, sašapljavaju, ništa mumljaju, šta t’ ja znaden…
Ja, jopet viknem “Ima izać, bolon, čuješ li? Je s’ gluv, bokte neubiće!
Domaćinima skroz popustila gostoprimstvena stega. “Valjaju se” o’ smija, ali se baba neda smest.
– Je, očiju mi moji! Pitan ovog do sebe…ma, ništa glavato, zdepasto… Reko’, di je toji konduter? Čuje li to išta?!
On stoji…bleno u me ko…
Mo, nije reko, bolon, veda smetnula, činaše u nosnoj travezi, ono, kako mi je bila priša, pa me odnila uma, šta li… A, di ću na vliki put prez činaša, bošslobodi…!
Ništa on…samo drelji u me ko… Mo, ništa crnomanjasto, malešno…ne znam šta b ti rekla…
Čeljad se previja, jauče, briše suze…
– Ne digla se ako išta lažen, et!
– I šta, biše, protisnu netko između dva vala smija?
– Mo, štajti bit… Došla nika…nako, sva utegnuta, pa smireka…da ovo, da ono… Ja, reko, pa, ka ste gluvi! Ustaviderte ovo, moran ja izać, pa ti bleji!
– A, šta stjuardesa?
– A…?
– Stjuardesa, ta utegnuta…šta ti reče?
– Mo, nison ti je baš vele razumila, dušo. Nako usitnila tramandžat, grandžat rukon…ali vožnju ne ustavlja.
– Hahaaaa…pa, kako će avion zaustavit, bona?!
– Misusovo! Kako se i zaustavlja, šta ja znaden kako… Ta, nison ja konduter, nu.
(Nastavlja se)

Biralo me/Tomislavcity