Gleda baba kako unuka sama primišća namištaj po sobi, pa se ujtila za glavu.
– Što, bona, nekog ne zovneš da ti pomogne; oš tako štogod očenut!
– A, kog da zovem, baba? Evo, pomozi ti.
– A, nemere ti baba, sinko. Pa, da me jopet križa upoče.
– Eto.
– Pa, zašta to sad primišćaš?
– Nako. Smišljam bolji raspored.
– A, šta ovom vali.
– Ništa. Ima samo jednu manu – ne valja.
– Misusovo! Ili krevet bijo tude il tude, sve isto. Samo džabe tegariš. Da ga bolje očeneš, ako već nisi.
– A, puste šćete! I vako nije zanio oči. Ja mislila da te stra za me – da se ne ušinem, a nju stra da će se krevet očenut…cc.
– Nu… Kako nije šćeta da se krevet očene! E, Gospe moja, velo ti nisi kućile!
– Iss…
– Pa, ja, bona. Budeš li taka i kad se udaš, neš se nikad skućit, vala.
– Zato ću se udat za nekog ko je već “skućen”. Ta, neću mu se ja skućivat!
– Slobodbože…!
– A, jazašto je muško?!
– Nu… Pa, triba se zajedno kućit, rđa te neodniće! Ko će ti dat skućena momka. Ne bi da restu na grani.
– Čeka ću ja da se prvo skući.
– Moš, ako oš ostat usidilica.
– Pa, šta udi?
– Šta udi ostat usidilica!? – jeknu baba kao da je izrekla kakvo svetogrđe.
– E.
– Ujmoca i Sina… Eto, ti ostani, paš vit šta udi.
Po načinu na koji je to izrekla, bilo je očito šta ona o tome misli.
Lažno je reć… nešto jako, jako nalik na govor o pokojnicima.
Biralo me/Tomislavcity