Neka kaže ko šta oće, ali ja t’ kažem da je ovi vakat skroz naopak. Bošslobodi, et!”, ponavlja baba na svaku ružnu novost, pa dolazila od koga god.
Tako biše i nakon što joj rodica, zbrda, zdola, ispripovidi priču o “svojizin čudnovatim susidima…tamoke, u bilom svitu”.
– Nit ti se to stidi svita, nit se Boga boji, moja stro. – složi se s babom koja se od snebivanja šutke tapka po prsima, usporenom kretnjom dlana desne ruke; “ko da ju ništa duši u prsim”.
Ne mogaše, sritna, virovati svojim ušima šta je sve “izašlo uvom crnom vaktu i zemanu što ga Bog pripušćo na svit.”
– Prvi susid, eto, komšija – priča rodica – tu negdi, svoji četrdesetak godina… otprije rastavljen, pa sad dovuko i drugu…
– Ženu?
– Nu… Ženu, ta, neće čovika, Božje ti kiše! Niku iz Bosne ili, Bog te pitaj otkalen. Samo drugčije priča.
– Ccc…
– Našo je ko priko tog đadrijeg irteneta, štat ja znadem…
Baba budno prati i raščupava natenane, premda čovika nit zna, nit će ga ikad znati.
– Nači prioženijo se, a? Dvaput?!
– Đadra se svog oženijo…samo ju nako dovejo. Take ti se, bona, ne udaju. Samo se sprte…nako…prez udaje.
– Misusovo!
– Aj, ko da je jedna tako…! Al, lako za to…ne bi ti, stro, ni spominjala, veda, slušaj ti ovo…
Dovela ti ona sobom i ćer…curu.
Nako cura pokršna, dugi kosa…a, mlado i je…
– I obe k njeme…?!
– Čućeš ti… Oni su ti, bona, vako, nasuprot mene…pravo priko teste – pokazuje ispruženim dlanom – ma, nema ko ovdalen do…skorom se moremo rukovat iz kuće, eto ti…
– Ta-ako blizu?!
– Ja. A, nisam ništa znala. Čovik mlad, raspušćan, a i nako nije ozdal…ritko ga, brate, i viđala…
Kad….
Najednoč vidim na balkonu niku ženu. Nepoznata mi. Tako i sutra…i prisutra…
– Nači…
– Vićeš ti… Side ti tute svaki bogovetni dan i povazdan divane. Na vas glas!
Za par dana, skupila ji se cila mraka….zasili na balkon, pusta graja…
I vidin ti ja i niko dite š njima.
Reko, valjda joj rodbina došla, šta li…
– Od toje mlade, jel…?
– Mo, kakva te mlada! Niti je to udato, nit išta! Nika raspušćenica, bona.
– Ccc…Gospe moja! – baba u čudu sklapa ruke.
– Čujem ti ja, toji mali, viče “mama”…a, ona se odzivlje. Ja se zakrsti…
– Ima dite, znači?!
– Ima i on…al, čućeš ti…! Nači, vako:
On ti je rastavljen…otprije.
I ima svoje dite.
Ona je, isto, raspušćenca.
I ima DVOJE☝️ dice.
– Dvoje?!
– Dvoje, ja. Ćer i sina. I to ti se sad spandžalo…
Baba se uzvrpoljila, ne zna bi l’ se krstila, jal tukla po prsim, jal kršila ruke od pusta čuđenja.
– Bošslobodi! – prikrsti se i doda šapatom – Ko živina!
– Al, lako i za to…ne bi ti ni pričala, vala…vego, toja ćer…odrasla…cura, čuješ li?
– Mo, čujem, bona…
– Toja ti je ćer, jopet, od drugog, počem, trećeg, čovika. A, sin joj o’drugog…!
– Mo, kako, bona?! Sad više ništa ne svaćam!
– Lipo! Tako san čula. Sin od jednog čovika, ćer o’drugog, et.
– I sad još toji treći?!
– Ja, ja. Ma, da viš ti, bona, toje cure… Surepica, šta li…nika vrtiguza, da te Bog sačuva…! Da ti viš kako se zgolokrka…ma, nemeš od ruga gledat, eto ti.
– Ccc… A, šta joj mater?
– Đatodnijo mater! Da ima išta u glavi ne bi je ni dovukla! Sad joj toji čovik, ko tamađoje, dođe niki očuv, a ištom ji upozno…priko tojog irteneta, čuješ?!
– A, dobro ti je tide uzet s dvoje dice, sve joj nježino! Pa, je li on čemu?
– Mo, pravo da ti rečem, tu mi je ništa mutno… On, nako čovik životan, kršan, crnomanjast…a, ona…. Ma, nemaš je šta vidit….
– Ccc…Gospe…
– Ništa malo, pirgovo, žute, počem, šarene kose… Ne znan, stro, šta je u njoj vidijo, et! Nezapošljena, s dvoje dice i povazdan sidi i puši.
– Puši?! I uze je….još s dvoje dice?!
– Ma, uze je đadra! Eto, dovuko je, nako…
– Ccc…e, svašta ti će isan čut, Gospe moja!
– Al, nije ni u tome stvar, vego kako joj se ta ćeretina ponaša prid tojim, ko tamađoje očuvom…?!
– Ajde, đa… mo, pravo mi se stužuje o’tog…
– Čućeš ti, moja stro…!
Baba se još malo primače, s dlanom na srcu, uvjerena da će joj ubrzo zatribat.
I nije se privarila.
(Nastavlja se)

Biralo me/Tomislavcity