Šta je to oluja, baba?
– Oluja…?
– Aha.
– To ti je ka’ grmi i siva, pundak grune šijun iz neba i zemlje…
– Ma, ne tooo, nego, nego…što se slavi…zastave i…i…i Tomson…
– Aaa…ti misliš ova naša Oluja… rvacka…što smo pobidili šejtane ka’ su nas napali na čistu miru, Bok ji sapejo! Je l’ na toju Oluju misliš, a…?
– Aha. Tamo…ono di bude Tomson.
– Pa, ja, bona…bude svita ki kiše… Di neće bit, na taki dan, nu…
– I Tomson…!
– Oni što piva?
– Aha…on, uvik…on, baba…vako.. “Za dooom!”
(Oponaša Thompsona)
– Je, je… Toji je meni drag…kako’no reče da se zvajo?
– Tomson.
– Ja, počem, Tonson…volin ja njegar, a ne oni što samo bleje prezveze…
– Je l’ Tomson, baba, isto Haravat?
– Ojmisusovo…jašta drugo! Ta neće bit, m… Rvat, jakako. Pa, ješ čula kako piva…?
– Aha. Za dooom…!
(Oponaša Thompsona)
– Pa, ja.
(Na pragu se pojavi usplahirena mater, sa kuhinjskom krpom u ruci. Panično doziva babu, pa ‘ćer…)
– Slobodbože, baba, jeste skrenule, šta van je…?!
(baba spokojno)
– Što-oo..?
– Pa, šta to ona viče…!!!
– Šta?
– Pa, to… (šapatom) “Za dooom!”
– Pa, študi tome…?
(Primiče se bliže…unezvijereno, šaplje)
– Mo, oće vas kogod čut, grla vas odnila…!?
– Šćete što će čut…! Nek čuje! Ima, bome, šta i čut, pa je l’ tako!
(obraća se unuci koja kimanjem, daje babi za pravo, ali, ne i nevista…mater joj)
– Dajti ja pravo po gujici…ščula! Da te više nisan čula da to vičeš! O’š mi đavle natovarit na vrat, a…!?
– Šta t’ je, bona, jes’ ti sa svojom…pušći dite nek piva šta oće!
– Ja san tebi, baba, lipo zapivala; Ne tentaj mi dite na svašta, a ti jopet…!
– Mo, na šta to je ja natentavam, de…?!
(Nevista zajapureno viče ispod glasa)
– Pa, jevo, na šta, Bog s tebon!
– Missovo!
(Nevista se uzmučila. Puše u znojno čelo kroz pramen kose)
– Je l’ ti znaš da se to ne smi govorit, a!?
– Kojo?
– Tojo-oooo…! (pokazuje šaretom)
– Slobodbože! Pa, tako iđe pivanja.
– Drugo je pivanja! Nemoj se sad potvarat’!
– Očiju mi, ako znaden šta ti tu trokataš… Nas dvi lipo divanimo, zabljovamo se, a ti…
(Prekida je)
– Pas’ti da se, osele, ne zabljovaš u prdekani!
(Jami malu za ruku i odvodi od “mista zločina”. Ona se otimlje)
– Ne-ećuu-u! Ja ću tu bi-iit’…
– E, ne’š, vala!
– Oću-uuu kh..kh…baba-aa…khh..khhh…
– Mo, pušći dite, Irudice, ka’ moram lajat…! Šta se obrecaš na nju…šta t’ je dite skrivilo, de…?!
– Neću š đavlima imat posla, rekla san ti! Malo su joj dida tlačili zbog toga, pa triba još, a?!
– Mo, nalet te, neću, bilo, pa šta je radila, de?
(Udari se krpom po stegnima i dreknu babi u uvo)
– Ne smi se govorit “Za dom!”, Bog te pomoga, šta ti je?!
(Baba glasno)
– Ne smi se govorit “Za dom”…ujmoca isina iduva…’s ti sa svom… Štoto se ne bi smilo?!
(Nevista naglašeno strvno odma’ne rukom i odvlači malu koja plačem protestira)
– Mo, pušći dite Bog te nesmejo, manitu!
– Ja manita, a ko to dite napucikava na’vo!
– Ja, napucikavam…ccc…ta, nije pas da je napucikavam, rđa te ne odnila! Dite lipo piva Tonsona.. za Oluju…šta t’ je, sa’ga đaodnijo, de… Koda si pošandrcala!
(Nevista ljutito odma’nu rukom. Baba se, u čudu, krsti, vrti glavom i glasno pcuje, uvriđena i revoltirana lišavanjem unukina društva)
– Etotite đadre, jesi i manita! Mo, nu ti vid’… ‘Nači dite ne smi pivat…!
E, man’ta isana, Gospe Sinjska, ccc…
Pošto bi je ti poučila…
De ti, de…kokad te pusta pamet osvojila…nema šta!
Et’, sad je ti zabljovaj turskim serijet’nama…
Tonson, ‘nači, ne valja, a tojo tvoje valja…!
Eee, grdna rano…kad Bog koga dadne prez pameti, mm…!
***
Pa, sritan nam DAN DANOVA,
u kojem se sjećamo Oluje nad olujama, kao početka slobode da budemo
i ostanemo, svoji na svome.
ZA DOOOM🇭🇷

Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity