– Zasto je, baba, tu zastava?
– Za Oluju, oko moje. Lipi rvacki barjak.
– Oluju?
– Ja, Oluja. Kad nas je naša vojska oslobodila od dušmana. To, slavimo!
– Kojo?
– Ujmoca, pa, tojo…Oluju! Pobidu.
– Jel utakmisa?
– Mo, kakva te utakmica, Bog te vidijo! Je, ratna utakmica…još kakva!
– Ha…?
– Znaš li šta je rat…ono kad se puca…?
– Aha.
– Pa, et…tako su toji šejtani pucali na nas, pucali i pucali, a undak su jin naši dali po povoru… Pobidili! Za sve osve, eto ti.
– Zauvik?
– Ja, zauvik. Viš kako nam je lip rvacki barjak. Ki žarko sunce. Nema više onizi šejtanski na ćilirici.
– Ha…?
– Četnici i njijova ćilirica…što su mislili da će namin komandirat… Oćeš šipak!
(Baba stišće šaku…ražestila se kao da rat još traje)
– Zato ti je zastava, eto. To je, bona, veliko slavlje. Cili svit slavi, nu.
(Nakon par trenutaka šutnje)
– Je li ćemo imat tortu?
– Ujmoca…ta, nije rođendan, Bog s tebon! Oluja je pobida u ratu…protiv četnika, razumiš li?
(Kima)
– A, bombona?
– A…?
– Bombona i keksa…
– Ojmisusovo, misusovo! Ja u drvo, ti u kamen. Oluja ti je, bona, nešto čudo, čudo veće od rođendana! Razumiš?
– Nije.
– Mo, kako nije, grla te neodnila! To ti je, bona, više od sviju rođendana na svitu! Samo ti si još malešna, pa ne razumiš.
– Nisam!
– Eto, nisi.
– Pa, nisam!
– Ajde dobro…undak nisi, de…
(Diže ruke iznad glave, podižući se na prste)
– Gle kolika sam!
(Baba se smije, pokrivajući usta rukom)
– A, stvarno si ve-elika! Gle ti nju…! Pa, nisam do sad ni vidila… Deder još jednoč, da baba vidi!
Dite spremno ponavlja performans, pred “začuđenim i zadivljenim” babinim očima.
Pitanja o “Oluji” zaminila je ponosna i žustra demonstracija visine, jačine, mišića…svega čime petogodišnjakinja more zadivit svoju babu.
– Kad još zera naresteš, okobogda, čitat ćeš ti svojoj babi o tome iz knjiga. Jelde da oš?
Ne prestajući se istezati, mala potvrđuje kimanjem, makar je očito već bila daleko od teme koju je sama zapovrzla.
Babi laknulo.
“Lašnje” joj je ditetu potvrđivat da je veliko, nego tumačiti tako opskurne stvari, poput stvarnog pucanja u stvarne ljude; neprijateljstvo i rat.
“Ima vrimena, saznaće”, mislila je u sebi. “Kakva je priša.”
Još jednom zadovoljno pogleda u lipi rvacki barjak, i kako baš ima lipa vitra da lipo vijori, pa nastavi bodriti unučicu u privijanju i izvijanju kakva samo dica znaju kad ih se osokoli.
A, babe su za to “dušu dale”, naravno.

Biralo me/Tomislavcity