Prije koje desetljeće, zbio se nemili incident, koji je zavridio svoje misto u ondašnjim kronikama i usmenoj predaji koja se, do dan danas, rado pripovida po mjesnim divanima.
Pravo je čudo da su ga zaobišle sveprisutne gusle.
Tog kobnog dana, jedna se baba, koja je oduvik bila na glasu kao “apaš”, s kojim se bolje lipo gledat, potrevila na pijaci.
Zabegenisala neke jabuke, ali su joj čudo koštale, pa se, po običaju, čudom čudila.
Po deseti put priupitivaše koliko koštaju, odgrćući, pri tom, zera šudar sa uva.
Pa, kad čuje odgovor, svaki se put prikrsti.

– Mo, pitam, bolon, za jabuke…kila jabuka, reko…pošto ti je?
– Baba, već sam ti reko sto puta. Pet ijada. Neš nać jeptinije ovdalen do Neretve, kažem ti.
– Ove tute…? – začuđena upire prstom.
– Nego koje, baba? Vidiš li još koje ovde?
– Aaa, ču-udo brte, čudo! Pet iljada…! To je prikoviše, pa da su ne znam šta. A-a, čeljadi…! Ma, kolkono reče da koštaju?
– Pe-et, baba. Pet.
– Iljada?
– Jok….kumpira. – otrese se čovik, na rubu živčanog sloma – ijada, nego čega?
– A, jesi osoran, boktesmejo! Više, isan, ne smi ni pitat! – stica se ona.
– Pitaš jedno te isto, već stoti put.
– A-a-aa…? Nisam, brate, ni jednoč, a ti se okašaš ki vuk… Još na taku skupoću. Sram te i stid bilo!
Još malo je, u tišini, pipkala vrteći glavom.
Prodavač se ponešto skutrio pred neočekivano žestokom paljbom.
Shvatio je da ima posla s apašom, koji neda na se, ni kad je kriv, nekmoli kad misli da nije.
– I veliš, pet iljada, a…i ni zere jeptinije – pokuša se opet cjenkati.
Omeračila, sritnica, jabuke, a čudo joj pet iljada.
Prodavač, uvriđen, digo nos i šutke odmavuje glavom.
‘Nako ukočenut, uspravni’ leđa, podignute brade i skršćeni’ ruku, napuljijo gubice, ko dite kad mu otmeš igračku.
Gordo šuti odbijajući daljnju konverzaciju.
Vidi baba, odnijo đava šalu.
Ne popušća pogrda, a priša joj.
Ljutito odma’nu rukom, u znak, dušmanski iznuđene privole, pa suvo naredi;
– Ajder, daj kilu, đatodnijo, takog grdna!
Na smrt uvriđen, čovik, jami višek, pa nabaca, što je brže mogao, pazeći da, zauzinat, zagrabi one najgore; tamo, iza složene ćule.
Strvno zavitlja uteg na vagu i zgrabi ga natrag, prije nego je i dotaknuo vage.
Kad začu da ima “jače od kile”, pa i košta više, vrisnu baba k’oda si je polio vrilom vodom.
Ni čut za višu cinu.
Sluđen, čovik zgrabi jednu jabuku, pa bisno zavitlja nazad, na ćulu.
– A, momka i glave…! – naruga mu se ona. Zanebesila se njegovim prezobrazlukom.
Zgrabi višek, pa trzajem ruke, kao kakvim jataganom, “zabode” pare ravno pod nos.
“Na, beštijo! Neka ti bude po krivoj duši!”
Nako zajapurena, ljutito istrese jabuke na stol, pa stade trpati druge, dvojstruko i trojstruko, veće od onizi koje su bile unutra.
Gnjevno pogleda izbezumljenog čovika, koji je bleijo u nju, širom otvoreni’ usta.
– Ti misliš, ja luda, a…paš mi sve ove cr’ljive i šugove uvalit! Jakuće! Pu…!
Dobaciv to umisto pozdrava, odprndelji ti ona s istim brojem jabuka, ali dvostruko većim od onizi “šugovi”.
Živa istina, kažu…
Jadni čovik osto prez zdraka.
Jezik mu se zapunto.
Izbezumljeno gleda za njom, a ona, udaljavajući se, još koji put doviknu: “Pu, sram te i stid bilo!”
Taj prodavač, kažu, otada, nije više nikad viđen na toj pijaci.
Prisila mu, vala, kavga s babom.
Mo, šta baba…zmaj od babe, majčin sine!
Zmaj!

Neda Beljan/Biralo me/Tomislavcity