Prije nekog vakta, kad su muškadija tek krenula u bili svit, a ženskadija ostala kući s drčajinom i babama, zbila se, u nikom selu, taka čudnovata zgoda o kojoj je najprije šapljalo, pundak i brujalo cilo selo.
Misecima.
A, krivac je grudnjak, da prostite.
Bili bilcati, grudnjak iliti prsnjak od gospodskog materijala šivona, na koji je jednoga dana, na obližnjem plotu, nabasala baba, vraćajući se iz vrtlićka, viškuće, di je sadila kumpire.
Kako vaktile kuće nisu bile ograđene ogradama i zidićima i nije se baš točno ni znalo čije je šta, kao danas, taj plot nije bio nečiji, nego više k’o neko zajedničko dobro, poput ‘teste i to…
Tako ti baba jamila grudnjak s plota, a da nije ni pomislila da otuđuje nečiju imovinu.
“Mislila, brate, nanijo vitar niko aljinče, pa zapelo tutek, et.”
Zagleda se baba u to čudnovato aljinče, okr’će na sve strane, poteže i rasteže tregere, stavlja ruke u košarice… Ojmisusovo, šta je ovo…
Ništa joj, seko, nije jasno.
Požuri s tizin nevistama i ostaloj čeljadi, da one možda ne znaju šta bi to moglo bit’.
Za tili čas strkalo se pola sela, koda je pajo NLO.
Sve ženskadija, naravno.
Iz šake u šake, iz riči u rič, sritni grudnjak je dvatri puta obišo sve njih.
I svaka je imala svoju verziju priče “Bogovi su pali na plot (umjesto na tjeme)”
Jednima je vuklo na zavoje za glavu ili uši, pa bi demonstrirale tu hipotezu okomotavajući grudnjak okolo glave.
Druge bi u košarice stavljale kolina, mudrujući da morti služi za pridržat cerete…
Ili za pritegnut kičmu zbogradi reume, išijaša i to…
Ni jednoj jedinoj nije pala na pamet estetika.
Samo korisna uporaba.
Najposlin se dosjete kako bi, možda, mogle nešto doznati o toj “vražijoj stvari”.
Vratiće je na plot, pa, ‘nako iskrivećka, pratiti ‘oće li i’ko doći po toju krpetinu.
Tako i biše.
Negdi oko zdravomarije, eto ti kumine mlade… One što se ištom nedavno udala, a čovik joj, odman potlje svatova, otišo u Nemačku.
Čim su ulovili “krivca”, iskočiše žene iz busije i vrcon mladi.
Da jin razoputi za šta služi toji đava.
Kad su čule sramežljiv odgovor i da joj je to poslo čovik iž Nemačke, zinule one ko brački vuk.
Najskoli baba koja se nije prestajala krstit, čas livom, čas desnom…
“Pa, ko je vidijo stavljat krpe na prsa, slobodbože!”, skoro je zapomagala vrteći glavom uz neprestalno križanje.
Jadna mlada, sva crljena u licu, k’oda je u’vaćena u ašikovanju, nije se više znala braniti, nego je, na uporna babina pitanja samo sleginjala ramenim, stojeći prid njima oborena pogleda, poput kakva grišnika.
Nije znala zašto joj je čovik tojo poslo, ni zašto radije nije štogod drugo, kao ni mnoga druga pitanja i potpitanja.
Tako ti ženskadija zajunila u nakani da stvar izvede na čistac, pa se sritna mlada, ‘nako u sebi, sve grdila što ju đava natenta da to stavi šušit na plot.
No, bilo je kasno za kajanje.
Još dugo, dugo, bijaše zbog toga predmetom sašapćavanja i posmijavanja.
Srića njezina, pa toja “zla stvar”, ne biše crne boje ili crljene, bošsačuvaj…!
Jer da je…samo dragi Bog zna kako bi se to završilo.
Možda bi ju ne’ko, poput Bušmana iz spomenute komedije, morao odniti, kao i oni “zlu stvar”, na sami kraj svita i zavitljati je strmu, priko ruba, di joj je i misto.
Vako, kad je bila boja, ajde i nekako….
********

Hvala za iskazano povjerenje i trud našoj čitateljici Mariji koja nam je povjerila pisanje ove istinite drame iz minulih vrimena naših starih.

Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity

Foto: KUD “Kamešnica”, Otok (Sinj)