Otuđenost kao masovna boljka novog vremena, došla je i u naš kraj. Sve više se domaća susretljivost i otvorenost gube pred strogom računicom hladnog Zapada. Na troškovnik se stavlja sve, i djeca, a pogotovo starci. U civilizaciji napretka sve češće padamo na ispitu ljubavi. Tko zna nismo li se u potrazi za boljim poprilično pogubili.

Najteže se s novom pojavnosti nosi stariji svijet. Snovi o starenju uz unučad i brižnu djecu, padaju u vodu. Djeca nemaju vremena tj. nemaju ljubavi za one koji su im dali život. Obično ih smjeste u starački dom i čekaju??? Često je to i dobro rješenje, ali starci ga ne poimaju tako. Nisu to njihova očekivanja, njihovi umorni pogledi traže obiteljsko okruženje i odgovor na pitanje „Tko su naši bližnji?“

I Manjina rodijaka Miškicu sinovi su smjestili u dom kad mu je umrla žena. Teško se on nosi s tim jer je morao ostaviti veliku kuću i zamijeniti je malom sobicom u domu, ali ne dopušta malodušju da ga pokori vodeći se onom „pusti brigu na veselje“.

– Da nije Prodexa, umro bi od dešperancije – požali se Anđi i Manji kad su mu došli u posjetu.

– Živim od sride do sride, a nisam Livnjak – malo se našali- sridom me moja Anica izvede u Prodex, tada ima slobodan dan na poslu. E, tamo se osićam k’o čovik. Obađemo i odiću i obuću, vidimo namišćaj i aparate, ja najvolim odat doli po železariji. Svašta mi zapne za oko pa se sitim kako mi ništa ne triba. Ostala je puna kuća alata što sam ga nanio iz Njemačke, nako stoji, žali Bože – onda uzdahnuvši, odmahne rukom pa nastavi smirenije.

– Anica prati te akcije i namiri kuću dok se ja zabavim razgledajući. Skoro sam srio jednu Kaurku, primeće po siru, zagleda i’, mirka, vole Kauri sir. Ja s njom polako u iglenu, a ona jedva dočeka. Priča kako dolazi s busom u Prodex po namirnice i kako ušćedi na nečem. Ne bi joj mrsko kad ja reko da sam udovac i da imam njemačku mirovinu. Sve se ominje koda bi ostala sa mnom, zagleda me i užima se u ramenim. Onda dođe Anica i pomete nas. Kaza joj kako sam u domu i kako se dica brinu za me. Smete se gospoja, ali obeća doći i druge sride. E, sad ne znam je li zbog mene ili zbog Livanjskog sira. Ja, svejedno, jedva čekam sridu.

– Pa, eto rodijače, nije ti ni loše – utješi ga Manje. – Moreš u Prodexu nać i kakvu babu, samo nek te Anica ne smeće. Ne razume dica kako je jadan život bez svoje babe i ne računaju kako će i oni brzo na naše grane. Ni’ko čovika više ne vara, nego on sam sebe, a uvik mu drugi kriv. Triba na vakat gledat starosti u oči. A svak misli isto, ne će to njega zapasti.

– Šta te god zapane, nisi sam – umiješa se Anđa.. – Već, kad voliš odat po Prodexu, ajde sad s nama. Ne udi što je subota. I mi se volimo tamo zabavit. Vikendom je piva malo jeptinija pa se Manje namiri, a i mesu spuste cinu, ne triba ti se cergat ni pogađat, samo gledaš di su crvena slova i znaš šta je sniženo. I ja ti volim tamo kupovat. Pravo mi drago razgledat po stalažom, pribirat, omirat, a ni’ko ti ništa ne brani. Još će ti rastumačit ako te nešto zanima.

– Ja nisam od toga- spremno će Manje – nikad ja ne pitam pošto je šta, već kupim šta mi triba i odo sist u kavanu i popit pivu. Volim i ručat k’o čovik, a u Prodexu dobra ‘rana i nije skupo. Dok Anđa pribire i probire, ja sidim i gledam svit. Uvik sritnem nekog poznatog, vidim nekog izdaljeg i razmišljam kako se svit dobro postaro. Prošle subote sam zašo u priču s mladim konobarom kad sam ga upito oklen je? Reče dečko lipo i prijazno, a ja mu ispriča kako sam ga pozno po ćaći, i to po ‘odu, baca noge unutra i klima glavom kad iđe. Bi malom drago jer mu svi govore kako liči materinu rodu. Tako ti ja sad imam svog pajdu u restoranu, leti mali k meni čim banem. Nekakav veseo i uručit, pravo mi drag. Zgodan je i onaj crnomanjasti što nam brašno i gajbe metne u gepek, okretan i uslužan, nemam im zamirke.

– Tebi su svi konobari dragi i uslužni, moj Manje, a ljudi samo rade svoj poso – Anđa voli malo predbaciti Manji, iako je on ne svija.

– Budeš li mi capala, ja ću mećat ustribu u kolica pa ne će bit pripuna k’o tvoja?- Manje doda šaljivo, na što će Anđa.

– Žena puni kuću a čovik puni novčanik. Već, ajmo mi u Prodex pa ćemo tami sidit, i poist i popit i kupit šta triba. Ako vam je nestalo likova, morete i nji’ namirit. Baš zgodno otkad je i „Đivić“ tamo. Znaju ljudi šta svitu triba. Neka. Providi Bog nekad i u tuđoj dici.

Iva Bagarić/Tomislavcity