– Znate li di ćete božićat’? – upita Anđa sina Tomu čim osjeti po glasu da je on zove jer još nije bio siguran hoće li doći kući za Božić.

– Sve su prilike, majko, da ćemo izbit’ na Badnjicu – radosno saopći Tomo.

– Našla je žena jednu kolegicu koja će je minjat’ na poslu nedilju dana, jedna muslimanka iz Vareša. Neka svog svita, mi smo vamo pravo svoji. Razumimo sedobro, kakve ti Švabe?

– ‘Vala ti, Isuse! A bila sam se sneverala? Ako ćeš mi virovat’ i Boga sam molila da providi pa nevista nađe zaminu kad ne mere drukčije. – Anđa je kliktala od radosti.

– Manje bi uvik govorio kako je jadno ne bit kod svoje kuće na Božić jer ti taj dan sve dođe prid oči, i  ‘ko si i oklen si i čiji si i kakav si, nikad k’o tada? Znaš njega i njegovu šalu? Maskario bi se kako njem nema Božića bez kuma Jure, strine Đunđe, rode Ćipure i pajde Markuna. A nastranu Anđa i dica? Tako je on trubio i dok je bio tamo, crkavo za selom, a sad ne će iz kuće u selo? Ne znam ni tu njegovu žicu, k’o niko?

– Razumim ja ćaću, majko, ne znaš koliko ti znači rodni kraj dok ne odeš iz njega? Pa i svit ti se ne čini tako dobar dok se ne odmakneš od njeg i vidiš tuđi? Onda tek shvatiš di pripadaš i uvidiš da ti je najlipše onde di si niko, tu si svoj na svom. – Tomu bi već ponijele  emocije čim bi se spremao u zavičaj. Odjednom promijeni priču.

– Evo, pita nevista jeste li okitilii spid kuće? Znaš da ona voli kad svitluca.

–  Ma šta prikuću? Nakićeno cilo selo. Da vam je samo viditi kako svitluca, treperi, sjaji se, oči zablišći? Ove godine Gospodin nakitio cili kraj, a ‘ko će s Njim, ni’ko ni opelit’? Sve trepi u sjaju, kakvo ti Pačarušino dvorišće? A beli žena uredi? Ne znam ‘oćete li zateć ako ojuži? Ma slika svit, samo se štroka, imaš šta vidit’?

– Čuješ, Tome – umiješa se Manje – dosta ti Anđina nadovidanja! – i nastavi u svom stilu.

– Kako si mi,  „Tomislave od ‘Rvata lave što te gusle javorove slave?“ E, čujem ja da ćete vamo pa mi srce zaigra. Ponit ćeš mi, ne bilo ti po zapovidi, dva – tri katanca? ‘Vamo ti ništa ne napriduje k’o lopovluk, vide lopovi da im se isplati rađa kad im ni’ko ne smeta, niti kome odgovaraju? Aj, šalu na stranu. Tribaju nam dobri ćiliti za sušaru i garažu. Plaćka se, brate, naveliko. Kad dođeš, a bio si me bacio upuntu da ne ćeš, onda ćemo i te alarme postavit’, pa nek zvižđi, neko će se poplašit’? Možda više ja i Anđa nego lopovi? A opet, neka oni meni ne odnesu Anđu, lako ću ja za pečenice i željezariju, svakako ništa ne koristim?! – smijao se Manje, a i sin s druge strane žice. Obojica su se osjećala dobro.

– Reci nevisti – sjeti se Anđa – nek’ ne kupuje priviše iskonica. Ima vamo svega, nanila je Anica svega i svačega. Dici je kupila oništo im ime nanosi na prezobrazno – pisdacija, ime im se zamelo, ono oni najviše vole. Eto, nemojte se trošit na te mamipare, nije nitamo džabe? Samo vi, Boga napomoć, i dođite.

– Jedva čekamo! Dica vježbaju pozdrav „Hvaljen Isus i Marija! Na dobro vam došao Božić i Sveto Porođenje Isusovo!“I odziv „i s tobom, Bog dao, zajedno“! Lipo ih je viditi kako uživaju u tome. A cilim putem će pivati „Vraćam ti se, Tomislavegrade“.

Završio je jedan naoko običan razgovor i usrećio dvije obitelji. Najavio je drage susrete, ono što nam je svima tako potrebno, i što ne mogu zamijeniti sva blaga ovoga svijeta. Ljudi su, uistinu, pozvani i poslani jedni drugima. Na Božić smo svi toga tako svjesni.

Iva Bagarić/Tomislavcity