Mara i Anđa su se, u svoj svojoj skromnosti, na sva usta hvalile jedna drugoj darovima što su ih dobile od djece za Božić.

– Nisam ja ni bez čega – hvalisavo će Anđa – ma mi drago kad me se site. Uvik je se govorilo „u cara su dvori puni blaga, opet mu je ljubav draga“, i to ti je živa istina. E, da još nevista nije zaboravila kesu s mojom vestom i pokućnjačom? Ne mogu ja prižalit’. Manje se maskari kako je ta zaboravnost kućom jer ja više puta zaboravim zatvorit’ kokoše. Smetnem i gotovo.

– Je li zaboravila materinu kesu? – ote se dobroj Mari sumnjičavo. Iako ona prilično pazi na svoje izjave, ponekad se zaboravi k’o i većina njezinih druga, samo ona samu sebe brzo “sauliše“.

– I moja Nada je zaboravila meni ponit’ tergarku, ostala joj u stanu. A jedva je našla, kaže, u modru zagasita, baš kakvu ja volim. Raznese nji’, moja kuma, kokad im je stotinu za glavom? Eto, k’o i tvojoj nevisti, sve je to slično. Ruku na srce, uvik je se zaboravljala svekrvina kesa. Ostane! Zaturi se! Štaš joj?

– E, nek ostane!- malo se Anđa ljutnu – bome ću i ja zaboravit odrizat’ pečenice svakom isto. Bit će po zasluzi, kolika kesa – toliki komad? Zet Mijo donese i u livoj i u desnoj. Znam ja da je ono tamo bud zašto, ali on donese? A i ne računam perače, spužve, tarače, šprice za caklo, plastične rukavice, to što Vera jami s posla, a sve valja. Manje joj rekne kako je ista ćaća, duša „drnut“. Bože ga sačuvaj, iznosi na se i na svoju dicu.

– Kad bi bilo po zasluzi, u mene bi najviše zapalo mog Ivana. On se svačeg siti, a povr’ svega, meni šušne koju kunu da Jure ne vidi, pa sve uz lipu besidu. Stotinu ga puta blagosovim. Kokad ga je Bog naoposum dao od nejakosti.

Slušajući prijateljice promatraču se nameće spoznaja kako je darivanje lijepa i potrebna gesta. Ona potvrđuje staru i lijepu istinu „ljubav se hrani malim znakovima pažnje“.

Uronjene u svoje razgovore kume nisu ni primijetile Manju i Juru koji su rješavali aktualna pitanja. Kako zamaskirati suhomesnate delicije i poslati preko granice dici da se ne gubi običaj.

– Nije njima potriba, ima i tamo svega, ali svakom je drago kad ga se sitiš, a razlika je domaće – tumačio je Jure dok je Manje nosio veliku pečenicu i nekoliko kobasica iz sušare.

– Šta računaš, Anđe, svakom po pedalj i podlanicu pečenice, prislonit’ po jedan sudžuk i komad slanine, nije malo, a? Taman će bit razdilit’ pečenicu na četvero, ali nek svakom bude isto, ne bi ja dilio dicu za živu glavu. Nek im nije žao na mene. Triba se na vakat zaimat’ –  s dražeg srca će mi pokoj pridat’. Je li tako, Anđe, triput moja Anđe?!

– Ajd, ajd, ne meš ti prez nadovidanja- mahala je Anđa rukom nehajno, a krišom pogledala kumu Maru, obe su se osjećale malo postiđeno poslije Manjina govora, ali nisu htjele priznati muževima. Odmakle su se za prvu ćošu i šapćući uputile prijekor same sebi.

– Vidiš ti ćaćina milosrđa?! A mi bi pravile razliku među dicom zbog popi….ee kese? Ja znam usnitit Manji kako se ništa ne mere mirit’ s materinim milosrđem? A nu? – brojila je Anđa pokajnički.

– Vidiš ti, kuma, kako i u pametnu glavu nekad dođe luda zamis’o? – ni Mara se nije lako mirila s porazom pred očinskom ljubavi.

– Srića pa luda ne ostane zadugo u glavi. Ludost zaosinji pogled pa ne vidiš kod očinjeg vida. – U Mari se probudila razumnost. – Triba priznat i ćaćino milosrđe, ima ga! Ne daj Bože da se ugasi.

Iva Bagarić/Tomislavcity