Motreći društvenu zbilju, Manje i Jure se često upuste u duboke rasprave obojane domaćim humorom, ali i zdravim prosuđivanjem svojstvenim običnom malom čovjeku.

Jesi li vidio trumpastog Trumpa kako ne da vlast iz šaka, đaa mu žutu kiku. Uzgoran i mušičav, ne podnosi poraz. Razmeće se demokracijom, a ne poštuje je ako nije njemu „u kesu“. Čudna je to sorta, moj brate! –  komentirao je Manje u svom stilu.

– „Raca, raca!“, govorila bi baba Virka – Jure prihvati raspravu – slatka je vlast, prija onom koga zapane, jari i daje krila. Samo gadno kad se krila podrižu, a naučilo se letit. E, tada progovori sorta!

– Je! – složi se Manje – zato se kaže  „dadni čoviku vlast u ruke pa ćeš vidit kakav je“. Mom rodijaku Iki se ovaj put vlast omakla, za dlaku, odma’ ga zabolilo od muke. Mater ga žali koda mu je neko kuću oteo. Nalepurila moju Anđu kad joj je kazala kako mi nismo išli na glasovanje zbog korone. Ne da se ni Anđi šutit, taka je to sorta, jezik brži od pameti!

– Tribo je se Iko priklonit jačim ako voli vlast. Svakako se uvirenja minjaju kako interesi zapovidaju – Jure započe svoje razglabanje.

Uvik je bilo važno stati uz moćnijeg. Znalo se u ‘naj vakat čiji su konji najbolji pa se s tim išlo u suvezluk. Kad smo otišli u Njemačku, tražili smo dobru kolonu. Ako si se zavrno s linčinom i mutikašom, moro si potezat za nj. Ma, s čudnom sortom nije lako bit ni u komšiluku – Jure malo zastade pa poentira –  i ja bi volio da je Iki otišlo za rukom, nije on loš čovičak.

– Lako je meni za Iku- promeškolja se Manje – domalo će se on opertat i opet lipo živit, taka je to vrsta, isti ćaća. Vidiš, Jure, moji su opet drugi soj. Vole imat, vole radit, ali ne znaju probrat lakši život. Kako god okrenu, letva u ruci. Srića pa su potegli na me, nisu tutlavi, znaju probrat državu u kojoj se rad pošteno plaća. Moj pajdo, pa kad dođu kući, nije i’ sramota parkirat auta uz Ikino.

Ljudi su k’o i trava u polju, svaka sliči svojoj vrsti – Jure se zanio u razmišljanju – od smrdljikovine i čičaka do likoviti; šćavelja što zaustavlja proliv bolje od Lineks Vorte, pod bokvicom rana brzo zareste, a Gospina trava je baška, najlikovitija travka pod ovom kapom nebeskom, naše livade je pune. Šta je korist kad je svit ne bere, lino se priget.

– Kud te odnese, kume?! – opomenu ga Manje šaljivo – i ti si čudna sorta! Ja o ljudima, a ti o travom?

– Mene vuče na likariju – Jure prihvati šalu – k’o i mog dida. Čini mi se lipše pričat o likovitim travom, nego o svitini. Vidiš kako iz svakog progovori sorta. I svak „navrće vodu na svoj mlin“. Ma, kume Manje, volim ja s tobom probacit koju jer ti je besida vesela. Lipo me razgali razgovor s tobom. Taki ste vi kućom, radnici i veseljaci. Najbolja sorta na svitu.

Iva Bagarić/Tomislavcity