Dio smo uljuđene Europe i civiliziranog svijeta. Volimo isticati pripadnost starom kontinentu i težimo naprednom Zapadu. Je li tamo sve tako sjajno i bajno? Nevoljko ćemo prezreti poznati nam negacijski odgovor jer smo uvelike zarobljeni europskim blještavilom.

Gledajući Eurosong, Manje i njegovi kumovi komentirali su viđeno na svoj način.

– Ih, žao je meni naše male – započe Manje – lipo pivala, šesna, skakala u nevare s kubijom, ali joj  ne dadoše  u finale?

– Ne triba se dešperat ako je pametna – inatljivo će Anđa – ja ne bi tamo pivala sve da me zovu? Najviše gologuzi i plastični. Kažu da je to parada „federluka“. Ne triba nama tamo ni nablidovat.

Na Anđino rječotvorje Manje se glasno nasmija, a kumi Mari poleti desnica na čelo:

– Krstim se svakog nereda pa i tog. Naveliko se ustalo protiv prirode. Opet mi žao posrnula svita.

– Ne mere se popet na europsku pozornicu ko malo ne stranja, ja u iću, ja u piću, ja u  seksualnom opredjeljenju. Triba nosit pašče u naručku, a zauzimat se za pobačaj. Triba imat napuvana usta i uvik se znat našunjit pri slikanju. Sve to nije zgodno, ali moraš imat te nove orijentacije? – tumačio je Manje šaljivo.

To su po meni valinke, uvik i’ je bilo. Ne znam kako su odjednom postale popularnije od zdrava razuma? „Isplivale ko zejtan svr vode“- upitno će Anđa.

– Jednostavno, kuma! – spremno se oglasi Jure – pare diktiraju pravila, a dosta je moćnika otišlo ukrivo, od bisa i isprazna života, odnilo i’. Oni sad imaju moć jer imaju novac, a svak pozloban na pare. Đavlu dušu prodat za dinar.

– Ne ulazim ja u pivanju – oglasi se Manje kao glazbeni kritičar – meni nema pisme bez harmonike. Ali, ako se traži pisma, slušaj pismu. Bilo i’ je dvoje – troje što su dobro pivali, bili pri vrvu. Ma, ne dadoše im. Zaluđena svitina izabra  menđušare i skaku, manitanje zvano dobra energija? Nema Europa više profinjen ukus, sve se pošundralo.

– Ja sam samo gledala kućice – javi se Mara- lipo i’ ucrtalo, ko naše sušarice. Meni oči zaosinji ono silno štrljacanje, u glavu mi udari. A kad sam vidila  đavle, daleko im stan, s lančinom, pravo sam se poplašila. Tila sam utrnut televizor. Nakaradluk! Nit je ono ples ni pisma, već vražje kolo, „guinje leglo“.

– A, oklen crnci u Europi? – naivno će Anđa – ja sam mislila da su oni ozdal, pomozi mi reć, Manje!

– Iz Afrike! – nasmija se Manje- odavno su oni u Europi, bilo i’ je koliko oćeš dok smo ja i Jure tamo radili. E, moja Anđe, sritna glavo, ne da ti se šutit? Da te kogod čuje od ti tamo „napridni“ dobro bi ti zamirili?

– Što? Šta sam krivo rekla? Uvik ja kriva?- bunila se Anđa.

To bi ti bila rasna diskriminacija– pojašnjavao je Manje ironično – ne bi se smila čudit ni onom što mu ne znaš il’ je muško il’ je žensko? A zamirit muškim na šminkanju i petama, golotinji, brnjici u nosu, to ne smiš ni zaustit. Nisi ti, Anđe, za europske relacije?

– Nek nisam! – spremno će Anđa – Bog me sačuvo od ludosti.

– Čudna je ta nova europska moda? – Jure je razmišljao naglas – nepopularno je bit vjernik, a  odat u šarenim paradom, to valja? Europa se poljuljala u svojim temeljima!?

Ooo? Volila bi da nisam čula to što govoriš, Jure. Kud svit ode? – zdvajala je Mara.

– Srlja! Ne zna kud smira. Mi imamo svoju euromisiju. Potpulcovat i zašalovat di je popustilo. – Manje ponosno izreče znakovitu opasku.

Iva Bagarić/Tomislavcity