Kad se zarumene jabuke u Velikoj strani, poslije Gospoine, uslijede povratci iz zavičaja. Opuste dvorišta i igrališta, a ljudi poprime sjetnije izraze lica. Iako iznova ponavljaju onu Anđinu: „Lipo kad dođu, a još lipše kad pođu“, svjesno zavaravaju sami sebe. Odlasci dragih osoba uvijek ostave tračak praznine.

– Brzo će Božić – tješe se međusobno – možda dođemo i za Svisvete ako se mogne?

Odrasli se lakše pozdravljaju, s djecom to ide teže. Mali Jure svaki put oplače, a onda i did  Jure i baba Mara kad zatvore vanjska vrata. Dva – tri dana šute zagledani u daljinu pa se vrate u kolotečinu svakodnevice. Beru jabuke i sjećaju se poslovođe Hansa koji je volio domaću voćku i Marin sir od svježe provarene varenike. Jedno stablo su i nazvali po njemu, Hansova jabuka.

Volio je Hans doći, pri povratku s Jadrana, kod Jure i Manje, svojih prijatelja. Najdraže mu je bilo otići u Dragu i razgledati stare kuće. Fotografirao bi ih i divio se vještini neukih klesara u obradi kamena. Čudio se zapuštenosti starih kamenih kuća govoreći kako bi ih trebalo renovirati i čuvati od propadanja.

– Lako je njem pričat – odmahnula bi Anđa – nije on gledo kroz male prozorčiće s koji’ su se samo vidile kokoše na đubreluku. Razlika je pogledat s kata i rastvorit velika krila, a friška arija uđe s polja.

– Drukčiji je to svit, Anđe! – tumačio je Manje – ne meš ti to razumit. Nisi ti kriva što si neznana. Nije ti se kazivalo. Tvoj Strikan se davno kladio s ljudima kako u nas ne mere uspit luk, nego samo kupus i kumpiri. On je godinama minjo kupus za luk s kumom iz Rakitna. A kad mu je sin doveo Ercegovku koja je posadila luk i rašćiku, stric se čudom čudio govoreći kako bi se tribalo ženit samo iz svog sela i čuvat svoje običaje. Pokosilo ga.

– I ja sam se s Hansom kladio – sjeti se Jure – da u nas ne mere grožđe. Bio siguran u to k’o u Sveto pismo. E, sad kad vidim vinograd sestrića Marka, udarim se kapom po kolinu i priznam da je pajdo Hans bio u pravu. Kasnimo mi za Zapadom oko stotinjak godina.

– Šćete što kasnimo – uključi se Mara u raspravu – dabogda i’ nikad ne stigli. Kako je god dosta dobra došlo odotud, došlo je i nereda svake vrste. Meščini da je Strikan imo pravo kad je govorio da se ne punta iz svog sela. A zagazilo se, brate, nadaleko.

– Da nije bilo onog jogunastog Gavrila Principa, principe mu đav’ odnio, ne bi  tribalo nikud odat – Manje je načeo omiljenu temu – Zapad je bio došo k nama. Napravili nam ljudi teste i kazališće, mostove i škole, uveli red. Onda se našle naerice, oškopice, nabodice i jogunice i zametnuli kavgu. Ko je pucanjem iza ćoše pravdu krojio i državu stvorio?  Ali narod uvik prigne uz galamdžije i dobije po svojoj glavi. Događalo nam se svašta, teška povist koju neki pišu po sebi, a di je istina, čovče!?

Mara i Anđa se povukoše pred načetom političkom tematikom pridajući više važnosti tek ubranim jabukama, onim s Hansove jabuke.

– Baš su slatke, drukčije od kupovni’ – zagledala ih je Anđa.

– Lipe i sočne, samo ‘oće crv u nji’,  ne bilo ga dabogda – potvrdi Mara.

Iva Bagarić/Tomislavcity