Poučene životnim iskustvom, Mara i Anđa su zaključile kako je svit postao previše osjetljiv i žugljiv. Mara je dijelila uvjerenje kako se svakom malo ‘oće, a Anđa se vodila svojom krilaticom moraš svakom lepe. U ispravnost njihove teorije uvjeri ih Jure uz prvu jutarnju kavicu. Ali, dokaza kako se razgovorom i dobrom namjerom nadilaze ljudska ograničenja i slabosti, a želja za općim dobrom briše prizemnost i otvara put smislu i dobrom raspoloženju.

Kad Manje i Anđa ispričaše kako su išli rodijaku Miškici u starački dom, Jure se malo k’o ljutnu na njih.

– Tribali ste i nama kazat i mi bi ga obašli. Miškica je i moj rodijak i veliki pajdo. Nas dvojica smo svoj rodbini nanili cerade iz Njemačke. E, dobro ti smo i’ s bauštele otpravljali?

– Nemaš se, Jure, s čim falit? – opomenu ga Mara blago –Srićom mi dođe u pamet kako se za to tribaš ispovidit, bi i’ odnio na duši na onaj svit. A rodbina ti svejedno ne će dignut spomenik po onoj  spominjanoj „koga ti komadom, on tebe bovanom.

– Briga mene, Mare, za druge. Ja bi sa svoje strane rada biti čovik, a „izađu dila na vidila“. Po mojoj računici nije grijota uzet od onog ‘ko ima priviše pa pružit onom ‘ko nema. Šta je čovik ako je samo svoj, nula. Bude, i nema ga? Pamte se oni koji rade za zajednicu. Ih, da je ljudi k’o ja i Manje, ne bi ni’ko ni na kog rožio. A i Miškica je, sritnjak, sličan nama. Šćeta što mu umr žena pa osta „ nigdi prispio“, a uredan čovičak. Valja mi ga obać, što je sutra?

Čuvši od Manje kako Miškica voli izaći među svit, Jure se dosjeti.

– Znam ja jedno misto, tamo ja i Mara svraćamo od doktura, pokripimo se ićem i pićem. Meni tamo lako parkirat, široko i prigledno, nije strmenito, a blizu glavne teste. Moreš i kući ponit ručak, ako ‘oćeš.

– Moji cilo lito donose ‘ranu odotud, ispokojili smo se ove godie k’o nikad. – zadovoljno će Mara. – Niko od dice više i ne spominje materinu tikvenjaču, ni meso ispod sača? Donesu oni bili paketića, samo biraj šta voliš. Kažu neviste, ne isplati se kuvat, a  meni „puna šaka brade“. Nije mi bilo lipšeg lita otkad sam se rodila. Nema ni sudja prati, samo one škatulice, kad se isprazne, zakinderaš u kantu, živa zgoda.

-Tribat će i našim napomenut- Anđa se zagrija za priču- meni je uvik bilo lipše kupovno, nego naše, samo mi nije moglo bit.

– Jedva će neviste dočekat, samo ne znam jesu li pri pari? – zagonetno će Manje.- Ja ću tebe, moja Anđelija, akaste odvest tamo. Ima sad u gradu lipi mista, ne stidiš se prid rodbinom sa strane, uredili ljudi po svicki. Dobro je kad u mistu ima oni’ koji vuku naprid, grade i izgrađuju. Triba i’ o’rabrit i podržat, a ne žugeljat i „tražit dlaku u jajetu“. Ne ćemo tako izmista. – Manje pomiluje flašu, potegne gutljaj piva pa nastavi:

– Moj Tome govori kako ćemo domalo moći u gradu kupovat friško pomuzeno domaće mliko, k’o tamo po ‘Rvackoj. Dobro doboga. Bit će to veliki priokret. Mi ćemo sa sela ići u grad po domaću ‘ranu, samo što nama ne će bit džabe? – pogleda Anđu pa doda veselo– Taka nam zvizda.

– Ja sam se uvik pitala što svit iz grada fali sve naše sa sela i to zove „domaće“? – Anđa će pomalo sumnjičavo.– A meni, nisam  prije smila reć, bilo lipše sve kupovno. Dici da i ne govorim. Dušili se u kupovnoj mermuladi, otimali se za salamu, keks plane prije nego ga otvorim? A na domaći sir i mliko se keljili, dok se moja zava iz grada falila kako njezini sve to vole. Nikako mi to nije išlo u glavu dok jednom moj pogani Tome nije u školi odgovorio učitelju na pitanje „Što je to domaće?“, a on k’o iz topa: „Domaće je sve što je džabe.“ Dobio jedinicu, ali ga nisam priviše ružila jer su svi u selu govorili kako je mali dobro odgovorio. I meni se tada razbistrilo prid očima. I ja sad, otkad ne držim kravu, znam kako je lipo domaće mliko. Svi smo mi željni domaćeg. Lipo mi drago što će se moći kupit. Nek je došlo vrime kad se domaće plaća. I vridi zlata!

 Iva Bagarić/Tomislavcity