Lipi običaj duvanjskog svita je hodočastiti Velikoj Gospi. Rijeke vjernika pješače do svetišta, a nekolicina ih i bosih nogu gazi Duvanjsko polje čvrsto vjerujući u Gospin zagovor.

– Milostiva je Gospa, – zna reći Mara, – šta sam god zaiskala, Ona je uslišila. Moram priznat kako sam nekad svašta čančala, sad se i postidim svog neznanja. Ali sam s Njom naučila i priznati greške i rasti u viri da mogu nositi i teškoće uzdajući se u Providnost.

Anđa je pomalo zagonetno gledala svoju kumu pa joj Mara pojasni:

– Pričala sam ja to tebi više puta, a volim to uvik ponovit, koda se iskupim. Kad sam ja čula da će se u mog Ivana roditi dite, ja odma zavitujem Gospi da bude muško. Držala ja k’o u ruci – rodit će se Jure. Ivan jedno jutro javi – rodila se curica Iva. Zatekla se ja u bunilu pa k’o po mrtvoj koži: – Je li živa? Zdrava? Ivan potvrđuje i osićam ja da je njem drago, ali meni nešto nepravo. Nu, izvršila zavit. Spremila „muštuluk“, oprala pršuta ono?

I prošlo sve po Božjem redu, krstila se mala. Ja u Zagreb, vidim dite k’o slika, a ja nekakva zamišljena. Prošlo je vrimena dok sam u sebi nadvladala običajne gluposti i ljudsko neznanje što se odgojem nametnu i gospodare dok ih ne svladamo razumnom i čistom molitvom. To mi je  uspilo po novom zavitu Gospi – da bude moja Pomoćnica, bez ikakvi posebni uvjeta. Tako moleći sam pronašla radost i mir. A o tom koliko mi znači Iva, ne tribam ni govoriti. S njom je došlo veselje u našu kuću. Sad mi se čini kako nas je Gospa s tim ditetom nagradila.

– Ne da se nama pričekat, kuma. Mi bi krojile po svom, a uzdale se u Božju. Dobro je da imamo jedna drugu pa smimo priznat. Kokad smo sve slične. I ja sam jednom zavitovala Gospi da mi se Anica uda. Vidim zastala prilično, a ima lip poso, dobru plaću, samo srića zakasnila. Nekako sam jednom izletila prid Manjom kako sam činila zavit za Aničinu udaju, a on na me svim rugom: – Dala je Gospa Anici ko troma, more se ona i udat vrcom da oće, ali to je njezina odluka i ti bi se i u to mišala?  A kako bi prigorila one meke kolače što ti donosi svakog petka, pa voćku? Sve bi to zapalo njezinu svekrvu kad bi se udala, a ti bi zrnjkala moje čajne kolutiće? Sidi s mirom i zahvali Bogu kad je imaš, a muke njoj naći kakvog „sreću“, jedva čekaju da i’ nake rane. – Smisli se ja malo i bi mi žao ostat bez kolača. Meščini, kuma, da svak najviše voli sebe, samo ne će priznat.

Kao i uvijek, poslije prijateljskih razgovora, kume su se bolje osjećale i planirale kako će ove godine otići na misu sa svojim muževima, zahvaliti Gospi, a onda sisti malo s rodbinom i prijateljim kako  je i običaj.

– Jesu li spremne kotule za derneka? – trgnu ih Manjin glas iza kuće.

Odjednom su oživjela sjećanja na nekadašnje šetnje kroz dernek, zamiračinu, smokve u lončiću, i pisme pivanih cura i momaka.

– Neka običaja, a neka i naše Velike Gospe. – Manje će zadovoljno. – Šta bi od nas bilo da se nismo kupili oko svoje Crkve i držali do svoje vire. Još u tuđem svitu? Nije mi jutro osvanulo ni noć omrkla da se nisam priporučio Gospi. Uvik sam davo za Crkvu i virovo kako će Bog blagosovit moju zaradu, i tako je i bilo. Svaka zdrava glava cini poštenog vjernika, zato nas Hrate voli ladni Zapad. Znaju oni da je u nama snaga, a mi je  imamo po Mariji koju jako štujemo. Veliko je to, ljudi moji.

– Lipo ti pričaš, milina te slušat, mora da nisi popio nijednu odjutra? – Anđa će pohvalno Manji.

– Nije, bona, Bog toliko protiv pića. Znaš da je pritvaro vodu u vino nek se ljudi vesele. A vino ili piva? Sve je to slično. Ja sam oduvik znao da Bog voli mene više nego ja njega, zato  vrlo ne zanovetam, samo sve pripustim u Božje ruke.

 

Iva Bagarić/Tomislavcity