Često znamo sami sebi otežavati svakodnevicu dopuštajući svjesno svojim slabostima da upravljaju našim osjećajima. Mudriji znaju prepoznati osobne sklonosti i držati ih pod kontrolom. To je ona životna mudrost utemeljena na suglasju između naših želja, mogućnosti i potreba. Ponuđena je svima, ali rijetki ju uspiju pronaći, iako nije zahtjevna, ali???

Tako će Manje svojoj Anđi, koju za južine uhvate blage neuroze, preporučiti terapiju kume Mare.

– Pitaj kumu šta troši, uvik vesela i ‘rabra, a ja s tobom ne mogu nakraj? – šaljivo će.

– Ne pije ona tablete. Kaže da je najbolja likarija bogomolja i rad, svaki dan oplete papu. – pa nadoda.

– A, opet, lako je njoj pričat’ kad ne ulazi u trap, a ja nesritna moram šta god ni’ko ne će. Pogledaj, Manje, kako sam se udarila u bedru izvlačeći kantu kumpira. Briga tebe što si napravio mala vratašca, ti ne zalaziš u trap?

– Nije, Anđe, trap garaža? Nisu mala vratašca, nego velika tvoja pozadina, da prostiš. Privij „ceret“ ako imaš ili otiđi dokturu?

– Ne bi za cili svit, ‘vako se zagalačit’ prid dokturom, volila bi’ umrt!

– Đavlit ćeš se? ‘Ko je umro od modrice na guzici? Privij gavez, bokvicu ili ‘ren? Ili „duraj pa ćeš u raj“!- Manje je zadirkivao Anđu nastojeći je oraspoložiti.

– Eto, opet ja kriva? Kako onda ne bi bila žugljiva. A i ovo vrime, Bože mi ga prosti, utužila snižina, onda ga razbljužđilo pa po štrgljati ne moš do kokoša i sušare. Gledam jutros onu slaninu u sušari – sva se spišala. Nema goreg vrimena od mokre jugovine. Ja sam ti pravi mete’ropata. Jesi li vidio kako je u prognozi sve narogušeno, nisam ja sama. I kum Jure se dobro žali na vrime.

– Ne triba, bona, svemu virovat’. Vidiš da je i na televiziji sve poludilo. Stra’ te upalit’. Glavne vijesti su zločini poremećenog svita. Samo kuraže psi’opate. Ja bi to zabranio, svit plašaju. Prije bi o tom pisalo u „Areni“, pa kupi i čitaj ako ‘oćeš. A sad te zorom zapunu  stra’otama, pa ti gledaj, i nemoj se bojat’. Nije ni meni svejedno, da mi nije pive – di bi’ bio?

– Đaa ti tvoju pivu – pobuni se Anđa ljuteći se na Manju, a i na meso što ga je kupio u gradu.

– Kakvo je ovo meso, sama žemežgra? Lako ti je mesarim kad im ti dođeš? Mogu ti prodat otpad, ne ćeš im prigovorit’.

– Nisam ja zanovetan nikad bio. I kad sam se ženio, nisam puno probir’o? – nasmija se bećarski pa pogleda namrštenu Anđu i nadoda:

– ‘Ko u malo gleda, malo i vridi. Žemežgravo meso nije vridno dešperancije, svakako nam je bolje manje poist radi ‘olesterola.

Trudio se Manje oraspoložiti mučnu Anđu, iako mu je to teško polazilo za rukom. Zato se istinski razveselio kumovima kad su banuli na vrata.

– ‘Ko mi kumu ljuti? – šalio se Jure vidjevši Anđino smrknuto lice.

– ‘Ko i uvik? Moram kuvat’ ovom svom gotovanu, a bole me leđa. Tribat’ će mi otići dokturu s nedilje, more se i uboj „na zlo dat’“, ne daj Bože – kukala je Anđa.

– Ja sam jučer iš’o do bolnice, ali nisam doček’o doktura. Srio rodijaka Ćipuru i pajdu Bilog, zajedno smo radili u Olcne jedne godine. E, baš smo se lipo ispričali u onoj birtiji kod bolnice. Nisam se dokturu ni svrać’o, đavli ga, reko, doć’ ću drugi dan.

– Otiđi, moj Jure, kad te god ništa ne boli pa moreš vozit’ – savjetovala je ga Mara.

– Odavno nisi veseliji kući doš’o. A moreš povest+ i kumu Anđu? Slična vas bola muči. Udari vam u cili život. Nije to zgodno?

– Nije zgodno nama, kuma, a kako će bit njima?- Manje ih je pomalo provocirao.

– Ja Anđi govorim nek’ troši tvoju terapiju, manje će mislit’ na bolešćurinu?

– ‘Ko brani, zna plesti, a zna i čitati?

Sutradan je Anđa ranom zorom uzela stari molitvenik s krupnim slovima, započela papu i hvalila nove naočale što joj ih kupi Manje prošlog ponediljka.

Iva Bagarić/Tomislavcity