Blagdansko vrijeme u duvanjskom kraju nekad je imalo svoje lijepe božićne običaje. U novije vrijeme ti se običaji gube pred navalom novih, koji nam dolaze iz „svita“, pa susreti domaćeg i modernog znaju dobiti komičnu intonaciju.

Dogodilo se to i Anđi kad je od nove neviste primila lijepo upakirani dar pa se „razletila od sriće“ gledajući šareni paketić zavezan svilenom vrpcom.

– Nije mi niko nikad pružio ni zelenu jabuku za Božić, nije tog u nas bilo. E, neka sam i ja dočekala da me se neko siti pa taman to bila i nevista. – Anđa je u svim prilikama ispoljavala samosažaljenje, nije ona znala drugačije, iako je htjela.

A kako je „baksuz“ kako sama kaže, upropasti i naoko lijepe trenutke. Pa kad joj je mali unuk pomogao otvoriti dar kidajući lijepu ambalažu, Anđa se razočarala jer se njoj više svidio ukrašeni paketić nego tegla kvalitetne kave što joj je bila namijenjena. Kupeći pokidani papir i svilenu vrpcu ote joj se, umjesto zahvale, uobičajeni komentar.

– ‘Ebla te kava, mogla si s njom i u kesu k’o i uvik, džabe raskinu kašunić, mogla sam ga čuvati za ukras.

– Kako ti se ne da, sritna glavo, već kako ne triba? – opomenu je Manje, ali u želji da je i zaštiti pred nevistom.

– Nije sve za svakoga. Zato joj ja nikad nisam dara kupio, iako mi nije mrska, ne zna to Anđelija cinit’, njoj žao šarene karte? Doduše, nije ona naučila na zamotavanje, a nije tisna tužna glava. Sva je moja rodbina voli zbog dobri kesa. Ne žali ponit’ u goste svega i svačega. Zna ona spomenut’ onu svoju „ nema ljubavi s  praznom rukom, pa ti pričaj svom svecu“. Eto ti moja nevista, ne uzmi joj za zlo, ona je samo malo nespentriva, Bog je ne ubio.

Uspjelo je Manji nasmijati prisutne svojom opaskom na Anđino ponašanje. I ona se brzo odobrovoljila jer je spasila od kidanja šareni papir s drugih darova i sve „ lipo skalupila“ govoreći.

– Nije ništa džabe, more ovo poslužit’ još koji put. Ima Manje pravo, nisam se ja naučila primat’ darove, već pružat’. Samo što ništa ne bi umotavala u ovu lipu kartu nego u onu od brašna, u njoj je najbolje zamotat’ pečenicu kad je negdi spremaš. Eto, vidite da nisam ni ja vele neznana?

– Kakva neznana – pohvali je sin Tome. – Di su tvoji darovi u žutoj žaki? Ne mogu ovoj mamipari „vode polit“, a još rakija u zelenoj pletari? Meni nema ništa lipše na svitu, majko!

Iva Bagarić/Tomislavcity