Kad jesen u svome pastelnom ruhu zagospodari krajobrazom i odjene ga u zlatne nijanse, sela ispod planina izgledaju kao bajkoviti prizori. Lijepe kuće i uređene okućnice umotaju se u jesenje šarenilo dok bjeličasti dim s krovova, pozdravlja nebesko plavetnilo. Tu bajka prestaje i prelazi u priču, humoristično intoniranu.
U lijepo namještenom dnevnom boravku, sjede Anđa i Manje i uživaju u toplini velikog bijelog radijatora što ga Manje često odvija, a Anđa, čim on ne vidi, zavrne.
– Anđe! – započe Manje – kako ti ispriča priču o nama, ja ispado princ, a ti ista ona jadnica Pepeljuga. Ima ti štorija i dobru vilu-Klaru. Ih, valjalo bi da je kakvog dorata stvorila čarolijom da ne lipsam ‘odajuć pješke do tebe?
– Klara i čaranje ne iđu zajedno – prihvati Anđa šalu – nije naš svit nikako od gatanja i čaranja. Nema tog di je vira čvrsta.
– Onda, strina ti je k’o zločesta maćeha? – Manje se vrati na započeti razgovor – samo ti fali još jedna polusestra. Viš ti to, sve se slaže.
– Ništa se ne slaže – odmahnu Anđa rukom – nit sam ja Pepeljuga, ni ti princ.
– Kako nismo? – Manje se uživio u raspravu – volili se i živili sritno do kraja života. Doduše, ja nisam dobio kraljevstvo, već ga sam stvorio sa svoji’ deset nokata. A tebi je bilo k’o princezi. Vladala si u mom dvorcu sve dok se ja nisam vratio iz Njemačke.
– O, dobro ti to skantara. Šta sam još imala? Krave i ovce, krmad i kokošurine! Tkalački stan, rašak, gargaše, kudilju, vrteno… Di si vidio princezu u pojati? – i Anđa je prihvatila šalu pa nije proturječila po običaju.
– Nisi ti tila držat sluškinju – zanio se Manje – ima škrti princeza koliko oš. Take sobom, džaba ti je. A i kraljica Katarina je tkala i vezla, i učila žene po Bosni ručnom radu. Rad i znanje su kraljevske vrline, moja Anđe.
– Kako je bilo, bilo – pomirljivo će Anđa- nit bi vraćala, nit ponavljala. Nije život bajka, moj Manje! A priče nam tribaju, ugriju dušu da ne otrne.
– Svejedno, tvoja triba jednu ispravku – zagonetno je pogledao Anđu pa nastavio.
– Nije ti strina bila naopaka k’o ona maćeha iz priče, grijota je da to ode u knjigu, a nije istina.
– Nisam rekla da je naopaka, već joj manjkalo milosrđa. I svojoj dici je ona bila dergin, ali nije bila neduševna kad bi došlo stani – pani.
– Dobro te je falila prid svitom kad bi joj govorili kako te često šalje u čobanluk. „Bojim se da ne će poslušat! Ta još nije rekla – ne ću!“ Tako bi zatvorila usta seoskim govorušama.
– Znala je ona sa svitom, nije dala na svoju kuću – Anđi se ote uzdah – sitim je se sto puta. Nije lako bit mater tuđoj dici, a strine su nekad bile k’o i matere, držalo se do tog.
– I mene bi strina uvik lipo dočekala – sjeti se Manje – iznila bi pršut na stol kad bi god povirio, doduše nisam bio čest, dvaput godišnje. Nako mi ostala u lipu sićanju.
– Došla bi i meni na babine kad sam god rodila i uvik ponavljala kako je Bog duži, ona mi je, eto, zaminula mater. Svit bi reko: „Lip – ne viđen, dobar – ne dvoren!“, šta će.
– Šta će – složi se Manje pa naredi Anđi:
– Izgubila mi se jedna papuča! Nađider je, mora da je ispod stolića.
Anđa posluša bez pogovora. Kleknu na koljena i jedva dohvati papuču držeći se za leđa pa je ponudi Manji pomažući mu je obuti:
– Nisi ti princ, ti si beg! – reče mu blagonaklono.
– To ti je slično – nasmija se Manje i zaboravi zahvaliti na ukazanoj pažnji.
Iva Bagarić/Tomislavcity
