Kad jesen u svome pastelnom ruhu zagospodari krajobrazom i odjene ga u zlatne nijanse, sela ispod planina izgledaju kao bajkoviti prizori. Lijepe kuće i uređene okućnice umotaju se u jesenje šarenilo dok bjeličasti dim s krovova, pozdravlja nebesko plavetnilo. Tu bajka prestaje i prelazi u priču, humoristično intoniranu.

U lijepo namještenom dnevnom boravku, sjede Anđa i Manje i uživaju u toplini velikog bijelog radijatora što ga Manje često odvija, a Anđa, čim on ne vidi, zavrne.

Anđe! – započe Manje – kako ti ispriča priču o nama, ja ispado princ, a ti ista ona jadnica Pepeljuga. Ima ti štorija i dobru vilu-Klaru. Ih, valjalo bi da je kakvog dorata stvorila  čarolijom da ne lipsam ‘odajuć pješke do tebe?

– Klara i čaranje ne iđu zajedno – prihvati Anđa šalu – nije naš svit nikako od gatanja i čaranja. Nema tog di je vira čvrsta.

Onda, strina ti je k’o  zločesta maćeha? – Manje se vrati na započeti razgovor – samo ti fali još jedna polusestra. Viš ti to, sve se slaže.

– Ništa se ne slaže – odmahnu Anđa rukom – nit sam ja Pepeljuga, ni ti princ.

– Kako nismo? – Manje se uživio u raspravu – volili se i živili sritno do kraja života. Doduše, ja nisam dobio kraljevstvo, već ga sam stvorio sa svoji’ deset nokata. A tebi je bilo k’o princezi. Vladala si u mom dvorcu sve dok se ja nisam vratio iz Njemačke.

O, dobro ti to skantara. Šta sam još imala? Krave i ovce, krmad i kokošurine! Tkalački stan, rašak, gargaše, kudilju, vrteno… Di si vidio princezu u pojati? – i Anđa je prihvatila šalu pa nije proturječila po običaju.

Nisi ti tila držat sluškinju – zanio se Manje – ima škrti princeza koliko oš. Take sobom, džaba ti je. A i kraljica Katarina je tkala i vezla, i učila žene po Bosni ručnom radu. Rad i znanje su kraljevske vrline, moja Anđe.

– Kako je bilo, bilo – pomirljivo će Anđa- nit bi vraćala, nit ponavljala. Nije život bajka, moj Manje! A priče nam tribaju, ugriju dušu da ne otrne.

– Svejedno, tvoja triba jednu ispravku – zagonetno je pogledao Anđu pa nastavio.

Nije ti strina bila naopaka k’o ona maćeha iz priče, grijota je da to ode u knjigu, a nije istina.

– Nisam rekla da je naopaka, već joj manjkalo milosrđa. I svojoj dici je ona bila dergin, ali nije bila neduševna kad bi došlo stani – pani.

– Dobro te je falila prid svitom kad bi joj govorili kako te često šalje u čobanluk. „Bojim se da ne će poslušat! Ta još nije rekla – ne ću!“ Tako bi zatvorila usta seoskim govorušama.

– Znala je ona sa svitom, nije dala na svoju kuću – Anđi se ote uzdah – sitim je se sto puta. Nije lako bit mater tuđoj dici, a strine su nekad bile k’o i matere, držalo se do tog.

– I mene bi strina uvik lipo dočekala – sjeti se Manje – iznila bi pršut na stol kad bi god povirio, doduše nisam bio čest, dvaput godišnje. Nako mi ostala u lipu sićanju.

– Došla bi i meni na babine kad sam god rodila i uvik ponavljala kako je Bog duži, ona mi je, eto, zaminula mater. Svit bi reko: „Lip – ne viđen, dobar – ne dvoren!“, šta će.

– Šta će – složi se Manje pa naredi Anđi:

Izgubila mi se jedna papuča! Nađider je, mora da je ispod stolića.

Anđa posluša bez pogovora. Kleknu na koljena i jedva dohvati papuču držeći se za leđa pa je ponudi Manji pomažući mu je obuti:

– Nisi ti princ, ti si beg! – reče mu blagonaklono.

– To ti je slično – nasmija se Manje i zaboravi zahvaliti na ukazanoj pažnji.

Iva Bagarić/Tomislavcity