Mara nikako nije mogla razumjeti novu modu gledajući poderane hlače na svojim unukama. Jedne takve je lani ušivala cijeli dan nadajući se pohvali, a unuka Maja se skoro rasplakala od muke zbog babinih truda. Objasnili su joj kako je takva moda. Prihvatila je Mara opomenu, ali se i dalje čudila.

– Cura, pa oda raskinuta? Vrime donese svašta? Ne bi virovala da nisam dočekala. Ja pamtim  kad se nije imalo čim okrpit. Posli onog rata bila velika siromašćina. Zakrpa na zakrpi, ali se nije odalo gologuzo.

– Nije bilo ni kruva izobila. – nadoveza se Jure. – Ništa mi nije bilo mrže od onog zaimanja, a uvik te slalo u selo u zajam; po užinu kruva najviše, po kvas za mliko, ako bane kogod „pri obrazu“, onda zaimaj malo kave i šećera, bijedno bilo doboga. A dinar, opet, „za nebo pijano“? Išlo se u treće selo u zajam.

– Mene su jednom poslali kumu Đulagi po pet tadašnji ‘iljada – prisjeti se Mara – tribalo bratu za trošak do Dubrovnika. Išli bi ljudi doli klesat kamen, pa i njeg poveli te godine. Nije u selu ni’ko tio zajmit pa mene mater pošalje kumu Đulagi u drugo selo. Spremila im rasod za kupusa i kazala šta ću reći. Bilo mi mrsko, ali nisam smila ne poslušat. „Ne boj se – reče mi – lipa su to čeljad. Uvik smo se snalazili jedni kod drugi. Ne će nas iznit na sva zvona ako i neimadnu pare, ali dobrostojeći su na kući, dat će on nama“. I ja tako donesem bratu trošak za puta. Čim je došo s rada, opet mene pošalju da vratim zajam. Išla sam od dragosti, lipše je davat, nego iskat. Dam ja pare s vrata, a kum govori kako smo mogli još pričekat dok se kuća operta. Onda spomenu onu „stari dug – nova zakrpa“.

– Je, tako bi se reklo, kokad je se često zaimalo, a budi svita da ne bi mogo vratit zadugo. – Jure je oživio sjećanja.

– Sićam se i ja kad su meni zajmili od našeg Božutine prišto ću na rad u Crnu Goru. Zajmi ćaća, a Božutina obeća pričekat dok se ne vratim srada. E, kad sam došo prid Božić, ono para pade „ k’o na vrio sač“, učas nestade. Doduše, ja sam prisvuko sestre, sašile im se nove košulje, ni na kom nije bilo zakrpe na Božić. Dođe Božutina u kuću i kad mu ja reko nek’ me još malo pričeka, on se ljutnu i ne popi rakiju. Spiminje on novi prislak na curom. Vidimo da mu je krivo. Mater broji po svom „’ko je dužan i na Božić je tužan“, a ja i’ ‘rabrim i obećavam vratit dug od prve zarade. Tako je i bilo. Mater odnila pare Božutini spominjući tu „ stari dug – nova zakrpa“.

– Svakako smo se krpili. Mi smo jedne godine uzeli čuvat seosku sridu – Mara je sjetno uronila u prošlost.-  Uz jesen, kad smo pokupili sridarinu, a donilo se nešto para i s rada, manje se krpila odića. Nije više bila zakrpa na zakrpi, već samo na kolinim i na laktim. Već se ozgodnilo, manje se išlo u zajam.  Ali, dosta smo crna kruva poili, moj Jure!

– Ih, – uzdahnu Jure – više nego nam je dlaka na glavi, ali se bilo rajetno? Ne dolazi srića s dobrom zaradom? Sad nam kriva na drugu stranu. Ima se svega, a nema onog veselja. Svak nekakav skaren, ne znani za čim? Zaosinjilo nam nešto oči, nikako razbistrit prid sobom. Bauljamo k’o ajvan kad ga kolje muva. I stožina se rasušila, rasklimala? Zaboravilo se na nj.

– A naša se dica opet žale, kažu kako „jedva krpe kraj s krajem“, na veliko zaimaju od banke i uvik dužni. Govore kako triba bižat u svit od ove krpljačine. – Mara je pogledala kroz veliki prozor moderne trokatnice na lijepo uređeni prilazna kojem odavno nema žive duše pa u inat sebi odlučno reče:

– Ma, sve bi to tribalo prikrpit šćapinom po guzici. Ne znaju oni šta je krpljačina!

Iva Bagarić/Tomislavcity