Nepogode su sastavni dio života. Javljale su se kroz povijest u različitim oblicima. Malo tko za prosječna životna vijeka nije doživio rat, potres, poplavu, epidemiju neke zarazne bolesti. Kao pojedinci slabo možemo utjecati na takve pojave, ali kao pojedinci moramo se naučiti nositi s nedaćama. Snaga za takve susrete stječe se na koljenima.

Tako će Mara, gledajući zabrinutog muža Juru, izvući narodnu mudrost kao ohrabrenje:

– „Što ne došlo, to ne prošlo“, govorio bi svit. I ovom će doći kraj. Govore kako će brzo počet pelcovanje, suzbit će se i korona, ona se propuntala.

Ko zna? Nije nijedna bosešćurina vako uzela ba – ma, cili svit pokorila i bacila u puntu. Ne da mi na miru starost iznit. Ja se dobro nosim sa svojim tlakom i reumom, držim i  ‘olesterol pod kontrolom, mirim šećer i obavljam kontrole. Doktur mi kaže da vako mogu još ihihi. I sad se pojavi korona, ne znaš joj narav? Sad jesi – sad nisi? Stra me, ne ću se moć ni ispovidit ako me jami.

– Ja joj to najviše zamirim – nadoveza se Mara – otići neopremljena? Ne daj Bože!

Jure se na trenutak zagleda u domaću rakiju na stolu, natoči čašicu, a onda rakijom ovlaži lijevi dlan i blagim pokretima protrlja desnu ruku. Odavno ne konzumira alkohol, ali ga koristi u jutarnjim masažama. Pomaže mu.

– Istina, Mare, gonilo je narod svašta. Pričalo se o kugi i koleri, kozomaku i tifusu, sušici, velikim boginjom, eboli, kopnici, svinjskoj i ‘tičjoj gripi. Stradavali su ljudi od zračenja iz Černobila, nestajali u u lavinom, poplavom, potresim, bilo je razni pripušćanja.

– Bilo je i bit će – spremno će Mara – stari Matiša je često pričo o „ španjolki“, opasnoj gripi od koje je umro njegov sestrić Rade. 

Sjećanja na daleku prošlost vratiše sjaj u Jurine oči pa priču započe sigurnijim glasom:

Rade je bio kršan i naočit momak, sam u ćaće. Služeći vojsku, zateko ga rat i bacilo ga na rusku frontu. Dugo se nije čulo za njega, ni traga ni glasa. Čekala ga cura iz sela, nije se tila udavat. I kad je rat svršio, vrati se Rade u vojničkom šinjelu. Veselilo se cilo selo, a mater mu odma’ zakukala kako joj je blide čere i upali’ očiju. Domalo se teško razbolio i niko nije smio blizu njeg. Žene bi mu donosile jabuku ili protoko i ostavljale prid vratim. Govorilo se kako je bola zarazna. Nije dugo bolovo, brzo ga bolest srušila i umro u najlipšim godinom, baš prid ženidbu. Onda rekoše kako triba svu njegovu odiću zapalit. Tetka mu Janja nije dala zapaliti šinjel, to je bio najbolji komad odiće u selu. Narod bio i gol i bos, a i gladan. Janja je govorila kako lukšija sve pere, samo dušu nije. Tako je na šćapu iznila šinjel, oprala ga u vriloj lukšiji i ostavila ga svom sinu, a kasnije se u njem ženili momci iz sela.   

– Sićam se i ja Matišine priči o Radi – Mara će s blagom sjetom u glasu – žalilo ga cilo selo. Ćaća i mater  mu umrli brzo posli njega. Neki kazivali da je bola prišla na nji’, dok su drugi pričali kako su umrli od tuge. Nisu žitne mrve u se spustili od žalosti. Ko će znat? Nije bilo doktura ni bolnica k’o danas.  

 U tužnoj priči o Radi, Mara pronađe tračak ohrabrenja pa ga uputi mužu Juri:

Eto vidiš, Jure, da je nas zapalo bolje vrime. Odavno se mi s likarijom držimo na uzgoru. Da si se rodio kad i Rade, živio bi čudo manje. Ljudski vik je se lipo produžio.

Je – potvrdi Jure – da nije napasti?

Iva Bagarić/Tomislavcity