Nikad, za mog vika, istina i laž nisu bile bliže jedna drugoj, domalo će ruku pod ruku pa neš razoputit kojo je koja. Samo mudra glava pripozna laž, ona se više kočoperi. Istini to nije potriba, ona je oduvik jedna i ista, uspravna i stasita – Manje je tako, na svoj originalan način, iskazivao osobna motrišta pred uobičajenom publikom.

Ja ne znam je li do mene ili do oni’ s druge strane? – upitnom intonacijom Anđa je pokazivala na televizor- u veliku sam puntu, neki crv mi po vazdan šaplje kako ne triba nikom virovat. Ne virujem više ni sama sebi, triput se obnoć dižem isključivat pekaru, a ona uvik na nuli.

– To ti je stara navika – nasmija se kuma Mara – uvik si se, iz po puta, vraćala kuću zaključavat, a bez potribe, bila bi zaključana. Više sam ja u te virovala, nego ti u se samu, to je pri tebi, moja kuma. Već, poplašila si se ti vakcine, ne viruješ u nju, a bojiš se bolesti, eh, ima taki’ koliko oćeš?

– Svoj ti poso, Mare!? – Jure se sumnjičavo oglasi. Pri tom bolnom grimasom, zbog kostobolje, poprati svoj komentar:

Viruj ti da glavešine nešto i snuju, njima je u interesu da svit pomre, rasteretili bi se penzionera, svakako je ta vrsta na prikleci. Nema više živit do Božje volje, već dok ti se odredi.

– Ja u to ne virujem – odrješito će Mara – ko se smi mišat u Božji poso! Ljudi su postali priviše sumnjičavi jer im je  vira slaba, a onda i duša prazna. Ja, eto, virujem i u Boga i u čovika.

– Svoj ti poso, kuma? – Anđa će po Jurinu:

Oteli smo se bolesti, ali ko zna oćemo li se otet vakcini? Kažu kako će, kad nas vakciniraju, znat sve o nama, di si god mrdno?

– Neš im umaknut! –  humorističnim tonom Manje podignu atmosferu –  Gejtsu je jako važno kad moja Anđa iđe u trap, kad pušća kokoše, kad karliše po selu. Bit ćeš pod velikom prismotrom, Anđe.

– De, nemoj se sa mnom išpiljavat- Anđa se malo ljutnu i promeškolja – nisam ja to izmislila, već čula od drugog svita, o tom se priča cilu godinu.

– Priča se o svačemu, sritna glavo, ali svak čuje ono što mu odgovara – Manje nije ignorirao Anđu, iako se nije s njom slagao-  ne triba bit lakoviran i povodljiv, zbog taki’ sukadžije profitiraju.

– Kako god okreneš, ja neznana, a više znam od tebe, Manje? Nisu me mašile nijedne vijesti, ni stožer, ni Otvoreno, Direkt, Provireno, a ti sve to pridrimaš – Anđa se trudila dokazati  poznavanje aktualnih zbivanja.

Ja poslušam jedne vijesti u podne, ne volim i’ slušat na ćesrice. Znam šta govori struka i tog se držim. Ko će o viri bolje pričat od Pape, a o zdravlju, od doktura? – tumačio je Manje želeći uvjeriti svoju Anđu kako se ne treba previše zamarati oko svega što čuje.

– E, kad si kod Pape, kazat ću vam šta se o njem govori – Anđa se uživjela u ulogu analitičara – sumnja se i u njega, dosta mu se zamira.

– Bolje je svašta ne čuti – spremno će Mara – stari Matiša bi govorio kako će  strašni sud bit blizu kad narod ustane protiv poglavara Crkve. Jadan je čovik koji prezire desnicu koja ga blagosiva. A, evo, došlo je to vrime.

Istinitost Marinih riječi unijela je vidljivu zabrinutost na lica svih sudionika ovog druženja pa je i ona na trenutak ostala zatečena teškim riječima što se olako plasiraju i pripisuju i najvećem na Zemlji. Ali, Mara, kao i uvijek i kako i dolikuje, pronađe blagu riječ:

Ja opet računam da će nadvladat dobro, ima i njega.

– Jašta već ima! – trgnu se Anđa kao oslobođena neke napasti- sita bi’ se naplakala gledajući ljude kako pomažu stradalim u potresu. Čini mi se da nevolja probudi zaspalu ljubav u čoviku, zato i nije svako zlo za zlo.

Na sveprisutnu sumnjičavost dobro se naslanjaju davno napisani stihovi velikog S S Kranjčevića „mrijeti ćeš kad počneš sam u ideale svoje sumnjati“.

Iva Bagarić/Tomislavcity