Postali smo dio uljuđenog svijeta. Sve više pridajemo važnost izvanjskom. Celofan i svilene vrpce itekako su nas zarobili. Malotko im može odoljeti. A Dan zaljubljenih je prava prigoda za njih. Carstvo crvenila lijepih oblika mami kupce. Ta slavi se ljubav! A nije da je nema?

A kako naša slavlja sliče nama i ovaj put suština će izostati. Slaveći ljubav, pokazivat će se moć, dokazivat će se društveni status. Netko će buketom crvenih ruža prikriti nevjeru, a netko će lijepim darom prikriti okorjeli minus na računu. Naravno, bit će i istinske ljubavi uz romantičnu večeru i zaljubljene poglede. Uvijek ima srećkovića kojima se u životu sve lijepo posloži. 

Anđino cviće u kašuniću,  što ga po svom naputku iščanča za godišnjicu braka, upravo je uvenulo pa ja Anđa u ukrašenu kutijicu stavila svoj ručni rad  i iznova opominjala Manju:

– Nemoj ti, da jadan nisi, priznat prid ženam da sam te ja nagovorila da mi kupiš cviće. Neka se malo vrpolje, znam ja kako je to.

– Ja, Anđe, ne znam, već po duši. Nemoj mene u te ženske relacije. Ja sam okastio priznat kako sam, radi mira u kući, popušćo u svemu. Ako ti šune i za ‘vo Valentinovo kakva mamipara, čara je uradit’ ti na volju. Pa ti proberi. Volja te medvidića, volja meruvalo, volja slatkariju – slegnu ramenima i doda veselo –naučio sam ja zaletit nevolju, prije nego ona zaleti mene.

Manje je svojim ironičnim doskočicama zabavljao Anđu, a tako i sebi kratio vrijeme. Bio je to njegov način, dobro poznat zanovetnoj Anđi. Ali imala je i Anđa svoju taktiku. Uvijek je postavljala nove zahtjeve. Ovaj put se prepade od Manjinih ponuda pa će odlučno:

Da ti nije palo na pamet štogod kupovat. Okoju mi je pare trošit na iskonice. Ali ne bi ti udilo, vako kad nikog nema, privalit priko usta „volim te, Anđe!“ Eto da i to jednom čujem u svom životu pa da mi nije žao umrt. 

Zastade Manje nasred kuće prekriženih ruku na leđima, zaigraše mu   oči od veselja, zažariše se jagodice, a usta se iskriviše u svladavanju smijeha što ga je silom suzbijao. 

– ‘Vako je i Eva nagovarala tužnog Adama. Da je umio ne poslušat, mogli smo ostat u raju. Nit bi bilo Njemačke, nit bi svit išo od svoje kuće. Nit bi sveti Valentin moro muku podnosit. Ali, nije se Eva dala smetnut i čovik, šta će? Popušćo! U svakoj ženi je ostalo Evine naravi. Duša na grij navodit.

Pa popušći i ti, jadan ne bio. Šta je to toliko teško kazat „volim te, moja Anđe!“ 

– Nu , nu, koliko je usnitila? A znaš ti, Anđe, da ja nisam od toga. Sve ti džaba. Ma nije tebi sa mnom manjkalo ljubavi, samo što ja nisam prdiplesko.

 – A ja se ponadala kako ćeš mi na Valentinovo reć i te dvi riči. Baš nisam čudo iskala. Evo, u svemu si nadošo, još samo to i ne bi ja više zanovetala.

– Reko sam ja tebi dva – tri puta da mi nisi mrska. Je li isto? 

– Nije ni blizu, moj Manje.

– Eto nije? Meni je to subliz. Primi ako ‘oćeš.

Iva Bagarić/Tomislavcity 

Foto: Privatni album