Manje i Anđa redovito idu na glasovanje. Aktivno prate i predizbornu kampanju i komentiraju izrečena obećanja.

– Ove bi godine moglo krenut nabolje – Anđa naivno zaključi poslije svake poslušane emisije – bilo bi i vrime za lakše i bolje ličenje, jelde Manje?

Pogledom ispod gustih obrva i blagim nakašljavanjem, Manje iskaza svoj stav prema političkim obećanjima, ali nikada nije bio grub s izjavama.

– Triba dorast demokraciji – često bi ponavljao – naš je svit slobodu s’vatio „zdravo za gotovo“, samo „peru“ jedni po drugim, to nije ljudski. Političar triba bit čestit čovik.

– Ili čestita žena – nadoveza se Anđa pa na Manjin ironičan pogled, obrazloži.

Šta se čudiš? Nisu ni žene što su bile u moje vrime kad nas je stukavalo: „Šut! Slušaj! Ne zvirlaj okolo!“ Ove današnje, bome, ne šute. Lipo se urede i stanu uz muškadiju, rame uz rame. Eh, da je se meni bilo uslikat u biloj bljuzi i gledat s plakata? – onda žmirkajući zaključi – mi smo se prilično pomakli naprid što se tiče ženski’ prava.

Kako ko, Anđe. Neko iđe naprid, neko se curika. Ima i’ koji stupče u mistu, a ima i oni’ koji lete u leru, ne znaju di će smirit – tumačio je Manje dok je Anđa tonula u fotelju maštajući kako u novom kaputu sudjeluje u predizbornoj kampanji. Odjednom se trgne sjetivši se nečega:

– O, zaboravi ti reć da je zvala rodica ti Ruža. Nije ima četiri godine. Pita kako smo, ima li korone? Kad joj ja reko da nema, ona će ti meni: „Onda izađite na birališće i glasujte na mog Iku.“  Glava me zabolila od njezine priče, zdravlja mi. Eh, dok moji rintaju u tuđem svitu, njezin svaki dan kod svoje kuće.

– Đaa ti Ružu letičastu – ljutnu se Manje – ne triba mene „za rukav potezat“. Moj glas uvik iđe Iki, ja to niti krijem, niti šijem. Kakav bi ja bio čovik kad ne bi podržo svoga? Iko nama i valja, podigne recepte od doktura, donese likove, izvadi kakve papire kad triba našim u svitu. Ne znam šta bi više. Ove godine ćeš i ti, Anđe, njega zabilužit.

Anđa se malo zateče Manjinom naredbom, iako u njoj nije vidjela ništa loše. Veću brigu su joj zadavali uvjeti glasovanja o kojima je stalno slušala. Često bi s maskom na licu stala ispred ogledala pa vrteći glavom govorila:

Ajme meni, kakva sam, neočna doboga! Poplašim se same sebe. Još šepetam na livu nogu? A Manje je još neobičniji s maskom, k’o plašilo. Bit će, sidi s mirom!

Anđina uvjerenja, potvrdile su i njezine neviste pa su joj savjetovale neka oni ne idu na glasovanje i ne izlažu se mogućoj zarazi. Znala je ona kako će Manji bit žao, ali „dobra svekrva sluša svoje neviste“, zaključi pomirljivo.

Tako Anđu, te izborne nedjelje, zaboli glava, nekako neobično. Učini joj se da je malo vrućkasta pa  popipa i Manjino čelo govoreći zabrinuto:

Neka nas kod kuće. Ne smi se odat ako išta boli. Ma, nije stalo za naš glas.

Vidno razočaran Manje je sumnjičavo zagledao Anđu, ali je ostao u kući pozorno prateći vijesti s birališta. Anđa je potiho žalila za kavom kod njezine rodice Kate jer su poslije glasovanja redovito tamo svraćali.

Prvi službeni rezultati pokazali su Ikin neuspjeh na izborima, na što je Manje buntovno reagirao.

– Ti si kriva! Uvik mi je ženska glavobolja bila mrska i nisam joj virovo. Možda je, ovaj put, čoviku izbila krme iz kuće.

– Nisam kriva ja, već korona – pravdala se Anđa – a nije mi ni neobično bit dežurni krivac, taka mi zvizda.

Iva Bagarić/ Tomislavcity