Prije odlaska na „prsten“, Zorka se ispovjedila. Osjećala je potrebu predati svoju udaju u Božje ruke. Primijetio je to stariji svećenik pa je s njom dosta razgovarao. Pričao joj je o „umicanju“ što ga mladići prakticiraju u nekoj vrsti oholosti, a nije dobar običaj kao ni „varanje“ koje nije lijepa pojavnost.

– Ženidba nije hir – tumačio je tiho – treba promišljeno ulaziti u brak. A, eto, dobro je da se drži do sakramenta ženidbe pa brakovi opstaju unatoč nepromišljenosti. Moli naš svijet, to ga čuva od svakoga zla.

– Da sam ja to znala, ne bi „varala“, ali eto mladost – ludost. Ne ću više. Sad sam dala obećanje i ne ću poreći – Zorka je bila odlučna i smirena.

– Brak nije uprti pa rasprti, nego uprti pa do smrti – ponavljao je fra Jozo zaručnicima Martinu i Zorki dok su se oni gledali i molili Boga da tako bude. U njima je zaiskrila čista ljubav.

Prstenska užina je zakazana u Starom hotelu. Bilo je to prvi put u mjestu pa je tog dana selo brujalo:

– Nije Martin ni grdan kad ga obikneš. A kad ima kuću u Zagrebu, ne triba ni gledat’ umalo. Nije ti Zorka nesritna, već sritna koliko je teška. Kažu da će i’ na prstenskoj užini bit’ triestero i to u ‘otelu. ‘Ko čeka – taj dočeka.

Seoski komentari su se mijenjali iz dana u dan. Od silne žalosti nad Zorkinom sudbinom, odjednom se pojavila velika zavist. Mogle su susjede podnijeti Zorkinu lošu sudbinu, a njezina sreća već im je poprilično smetala.

– Lakše mi je bilo žalit’ Zorku, nego se s njom veselit’ – razmišljala je naglas kuma Anđa- pa mi reci da je isan stvoren na slku Božju? – korila je samu sebe.

Slično su se ponašali i gosti ispred hotela čekajući zaručnike da dođu s prstena. I umjesto čestitki, čuli su cvrkutavi glas tetke Kate:

– Nikad vas, mi mislili da nije cura privarila, ne bi joj bilo prvi put?

Gosti smijehom odobriše tetin komentar, koji Zorku malo zaboli. Onda navališe za stolove. Većina ih je prvi put ušla u ugodni hotelski prostor i više pažnje pokloniše svom smještaju nego slavljenicima.

Zanimljivo je kako ljudi u svom neznanju nikad ne naude sami sebi, nego nekom drugom. A ako ih se upozori, lako će krivnju pripisati baš toj osobi i počastiti je komplimentom:

– Baš ti se malo ‘oće – i brzo sebe prikazati kao patnicu, što je uradila i čangrizava Martinova tetka.

– ‘Vako se udaje – prijekorno je brojila tetka Kata – što li ti moja Ljuba? Nije joj svekar dao ni elera, a otrala oniko ruvo. Žali Bože moji truda. E, kad se na se promislim, sita bi se naplakala,- teta je držala govor za koji joj nitko nije dao dopuštenje, ali je ona koristila svaku priliku skrenuti pozornost na sebe otkrivajući osobno nezadovoljstvo i ljubomoru, čak i prema bratovoj obitelji.

– Dobro je Kate, – ustao je Martinov otac i pokazao kako je on gazda na ovom slavlju, a zaručnike nitko nije ni spomenuo.

– Ja sam danas sritan,- započeo je – nek vidi svit kad Antiša ženi sina. Nije meni žao platit’. Ima se, ‘vala Bogu. Ja sam svom Martinu i kuću kupio u Zagrebu pa ako bude slušo ćaću, more sritan ostat’. Ja i stara ćemo vas digod obać’, ali ne volimo mi tu gracku ariju, mene gori muči zaduva, a stara ne mere prez sela pa neka nas vamo sa starom nevom.

– Neka vas s menom, – uljudno će nevista Vena – vi čuvajte dicu, a ja ću u Njemačku s čovikom. I mi ćemo sebi pravit kuću, sami za se.

– Meni je svejedno,- stidljivo izreče Zorka unaprijed spremljenu rečenicu, – kako god stari kažu.

– Jakuće,- nakašlja se Martinova mater i odmahnu rukom, a Zora prepozna posprdnost u njezinu glasu.

– Lipi moj čovik, – obrati se svekrva konobaru da prekine izljeve ljubavi prema novoj nevisti, – što ste nam stavili po dva piata? Moremo mi i iz jednog, slobodno ti skloni, nek ti je manje posla.

Konobar se uljudno nasmija i poče servirati ručak. I tete i strine su zašutjele na trenutak i uživale u bogatom i ukusnom objedu dok se ne oglasi veseli tetak Boća.

– Priuzmi, Jele, udavit ćeš se, vrime te ubilo. Sve ti puca iza ušiju – obrati se ženi, a Jela prihvati šalu jer se raspoloženje gostiju naglo popravilo uz bogati ručak.

– Bolje bi bilo i tebi da ručavaš, nego što nalivaš, đava te krblava.

– Ja bi evo nazdravio zaručnicim i poželio im sriću u životu, možda im tako i bude jer će, srićom, otić daleko od teta i strina, lipi i’ đa’a vake lusprdaste. Dabogda i’, moja Zorka nikad ne vidila, a žive zdrave i vesele bile.

Dobro raspoloženi gosti sad su se častili umjesnim i neumjesnim komentarima, a glavni zabavljač je bio veseli tetak koji se svidi Zorki kao i mirna strina Mara kad joj priđe i blago reče.

– Malo je svit na naš kraj drukčiji, i ja sam odotud, ali nije bolji, vidit ćeš. A opet, briga te, nek je tebi dobar tvoj Martin, lako ćeš ti za svakog. Bože vam sklad i ljubov, a sve će drugo bit’.

Od tog trenutka Martinova strina je zauzelo najviše mjesto na ljestvici muževe rodbine i nitko joj ga nije oduzeo.

I Zora je brzo prihvatila novu obitelj, shvativši kako su ljudi u istom kraju drugačiji jedni od drugih i ne treba od tog praviti dramu. Jedva je čekala vinčanje i odlazak u veliki grad. Drago joj bi što svekar i svekrva ne podnose zrak u Zagrebu, pa vamo im i je lipše. A srce joj brže zakuca kad uhvati Martinov pogled.

Iva Bagarić/Tomislavcity

Foto: Tomislavgrad/Duvno/Županjac na starim razglednicama i fotografijama