Div je bio izrazito krupan čovik, što mu je i odredilo nadimak, a nadimke su nosila sva čeljad, većina i od najmlađih dana. Razlog tomu je prije svega praktične prirode, jer su imena i prezimena bila vrlo često ista, pa se jedino nadimkom moglo precizno odrediti o kome se govori, a i nadimak je o osobi govorio puno više negoli i ime i prezime, kuća i zanimanje zajedno. Ne samo da je Div bio krupan, nego su i njegov oblik i izraz lica govorili kako je to izvanserijska ljudina. Sa širokom bradom, kukastim nosom i krupnim nadvijenim čelom izgleda’ je nadmoćno. Njegovim rukama doslovno odgovara drevna usporedba „k’o lopate“, ali posebno je upadljiva veličina njegovi’ stopala, koja je bila valjda preko broja pedeset i usporeni hod i kretnje, tako da je izgledalo k’o da mu triba silna snaga za odanje. Po naravi je bio vlaš, dugo bi šutio prije odgovora, nikad nije galamio i malo je govorio, tako da je i ta njegova osobina samo pojačavala dojam o krupnome, snažnom i jako moćnom čoviku, koji sve doživljava uopćeno, ne brinu ga detalji ni sitnice, niti ga je lako uvući u bilo kakvu burniju rekciju.

Jedne prilike, nakon izlaska iz zatvora, dok je radio na dnevnici u mjesnoj školi koja je pripremala proslavu nekog režimskog praznika, ogromna diktatorova slika skupa s okvirom, kliznu sa zida škole, di su je pokušavali prišit, i poklopi Diva po vr’ glave… Dok su drugi u stravu čekali njegovu reakciju, kažu da ničim nije pokaza da je dvan’es’kvadratni tito završio po sri’ njegove povelike glave, i, iako je obilno krvario, samo procidi kroza zube: „Opet ti, brate, mene po glavi.“

Kako su ga proganjali i patili svi režimski servisi koji su postojali u to vrime, i to nakon što je odleža robiju za sudjelovanje u „neprijateljskoj“ vojsci, posla za njega nije bilo pa se mora’ snalazit na sve načine. Šverc duvanom bio je unosan posa’ za one koji su imali volje nadmudrivat’ se s milcijom, a bio je k’o naručen za Diva. Švercerski puti bili su znani samo njima, a imali su oni i svoje jatake. Tako je on jedne ‘ladne noći zanoćio na staji kod „kume“ i onako krupan nikako se nije moga’ utoplit ispod onoga jadnog i pokratkog biljca kojeg je navlačio ja tamo – ja ‘vamo i pitanje je bil’ se ikad ugrija’ da kuma nije „uskočila“ da ga spasi. Kad je stvar već krenula tak’im tokom, Div se pridade na grijanje i učini ono što je njega tokalo, ali kuma zavika: „Jadan ne bio Dive, ode ti u „krivi vagon!“ Div malo zastade i polako odvaga situaciju, te bez žurbe odgovori kumi: „Kuma, bogare mi, ja ti ga po ‘vom ledu, ne priprtljav’o.“

Samo ponekad, kad je Div bio malo veseliji, znao je pričati o ratu, što je mlađarija s puno pažnje i poštovanja slušala, iako se na njemu nije moglo vidit’ da je popio koju više. Jedne zimske večeri u trgovini zateče se par momaka ubijajući dosadu, kada nikom nije do ‘odanja po pušaniji, što je i trgovcu donekle odgovaralo, a i Divu je društvo bilo po volji, jer se lipo „zarundalo“. Momci jedva čekaju čut zaboravljena ‘erojstva ‘rvatskog viteza i polako krenu priča o potjeri za partizanima koji su zapalili neke sirotinjske kuće i nakon poduže neuspjele potjere, grupa se zaustavi kako bi malo odmorili i nešto pristavili za večeru. U loncu se nađe kupus i nešto škito mesa, tek toliko da začini, nije nešto, ali okripit će. Kaže Div, dok su čekali da se to slabe večere skuva, oćuti se u šumarku iznad staje di su zanoćili zvonce. Svi se đuture skočiše, računajući evo dobre večere, možda bude kakav debeli ovan, osta’ će i za sutra. Razletiše se oni po šumi tražeći ovce, ali nigdi ni jedne, k’o da su u zemlju propale i debeli mrak se spusti a ovce ni za lika. Razočarani se vratiše u staju di ih čeka kakva – takva večera, ali tu ih dočeka još jedno izenađenje – i ono jadne večere su drpili partizani koji su sa zvoncem u šumi glumili ovce kako bi se besplatno dokopali tuđe večere. Jedina srića je što su imali naviku puške ne pušćat’ iz ruku, pa ne ostadoše još i bez oružja. „Višti su oni bili u krađi i privari“, pokunjeno završi Div. Momcima priča nije najbolje sila i zavlada duga neugodna tišina, a onda prodavač zgrmi: „’Ajmo ljudi, smrče se, moram zatvarat’.“

Kad je nesritni Div tek doša’ s robije živio je vrlo bijedno, često puta nije ima dovoljno ni za pojist’ i kako nije uspio pripremit’ ništa za nadolazeću zimu, što je vlastima i bilo u interesu nadajući se kako će „krepat’“ od leda i od gladi, mora’ je naći neko rješenje. Tako je skova’ plan provesti još ovu zimu u zatvoru, a na proliće pokušat’ oživit’ svoju starinu, očistit’ zemlju i malo obnovit’ kuću, nebili nekako iznova započeo živit’.

Zatvor je bilo lako zaradit, pa je Div prid seockim odbornikom bučno opsova’ i njega i njegovog titu. Odma ga slijedećeg jutra probudi milicija i s njim u pržun, a prvog ponediljka izvedoše ga prid sud. Nakon kratkog viškalskog razgovora, sudac čita presudu: „Zbog vređanja najmilijeg sina naših naroda i narodnosti, osuđujem te na tri meseca zatvora“. Div sluša presudu u miru, ali brzo sračuna i vidi kako će u sri’ zime napustit zatvor, što mu nikako ne odgovara, pa glasno doda: „Druže sudija, jebem ti i Jovanku i… Jovanku. Sudac ga ljutito prikide i doda: „Još tri meseca strogog zatvora, bando jedna!“ Tu sam te čeka, pomisli u sebi Div i bez riči, samo ispruži ruke kako bi ga svezali.

G.C./Tomislavcity

Foto: Arhiv