Kako su prsti, a ponekad i izravan pogodak u ćivericu, znali zaboliti pri ‘vatanju pise žestoko ošinutom klisom iz ruke protivnika!

Druga strana, uglavnom dva igrača koja bi se našla u keru – ‘vatanju pise, željno bi iščekivala neće li se onom koji klisom napucava pisu dogoditi pisac – promašaj, a to bi bilo da pisu dužine tridesetak cm ne pogodi kako valja. Ona bi mu tad pala do nogu – pored samoga coka (oveći kamen) koji bi igrač branio klisom. Branio bi tako da bačenu pisu prema coku što dalje odbije klisom iz kera. Ukoliko to ne bi uspio, pisa bi završila  bliže coku od dužine jednoga aršina, a branitelj coka mor’o bi u ker –  i tako sve dok ne’ko ne napravi pisac ili ne obrani cok. Najdraže, ma koliko često bilo bolno po igrače u keru, bilo bi kad bi zrakom leteću pisu u’vatili u ruke. Tad bi protivnička strana odma’ napušćala cok pridajuću klis protivniku i odlazeći u ker.

U igri klisa bilo je potribno sakupiti više aški od protivnika. Aške bi se brojile tako da bi se klisom mirilo od mista di bi pisa pala pa do coka. Deset dužina klisa – aršina bila je jedna aška. ‘Ko bi prije sakupio deset aški taj bi bio pobjednikom. Ona ekipa koja bi bila vištija u ispucavanju pise – što dalje u ker i  branjenju (odbijanju) klisom pise, koju bi igrač bacao prema coku, pobjeđivala bi u kraćem ili dužem vrimenu –  ovisno o sakupljenim aškama.

Prije početka igre odlučivalo bi se ‘ko će prvi na cok (ispucavanje), a ‘ko u ker, i to tako da bi se pisa s udaljenosti od deset aršina bacala što bliže coku. Onaj ‘ko bi bacao bliže coku započinjao je igru, a drugi bi morao u ker. Neželjene posljedice po igrače ove nekad davno, davno neizostavne igre bile su natečeni i bolni prsti pa i poneki žvorac na čelu ili na vr’ glave od leteće pise – komada liskovine dužine tridesetak cm i debljine tri – četiri cm. Možete zamisliti kako bi je zvizga zrakom stala, ispaljena udarom klisa od liskovine dužine oko jednoga metra i debljine oko pet cm!

U ovoj  zanimljivoj igri bilo je i smija i suza i bolnih krikova. Oni koji su imali “mekše” prste znali bi priko ruku nabacit’ svučeni kaput ili džemper da ublaže udar pri ‘vatanju pise. Ponekad bi se u žaru borbe dogogodila i pokoja svađa, a to bi najčešće bilo kad bi ne’ko ‘tio ukrast koji cm pri mirenju – brojanju aški ili pri bacanju – vraćanju pise iz kera prema coku. Onaj ‘ko bi to činio gled’o bi da se primakne korak bliže prema coku od mista di bi pisa pala. Tad bi se čulo od protivničke strane: “Prisro”, vrati se nazad i bacaj!”

I to je nekad bila jedna od igara u kojoj se uživalo.

Ante Đikić/Tomislavcity