Razgovarajući sa svojim susjedama i komentirajući aktualne međuljudske odnose, Mara je kao i obično došla do dobrog zaključka pa pomalo zabrinuto izjavila.

Zamrlo je pravo materino svitovanje. Izgubio se stid i uštivnost. Svak radi po svojoj volji, a često i gore po se.

Budući da je ovu poantu izrekla glasno i jasno, Mara ju je i potkrijepila primjerom iz osobnog iskustva.

– Sićam se dobro kad sam se ja jedne nedilje, poslije pučke mise, malo zabavila s materom ispod Jakića pozide i požalila joj se prvi put otkad sam se udala. Zagledala se ona u me pa će:

“Vidim ja da si se ti napunila. A šta ti nije pravo?“

Stidim se ja pogledat mater u oči pa čupkajuć travke oko sebe, privalim priko usta:

 “Ne voli me svekrva, majko. Više voli jetrvu Ružu. Njoj svako jutro pravi bilu kavu, a mene ne pita ni oću li.“

Zagledala se mater u me, zažmirila na jedno oko pa me lipo prikori:

“Nu, moje Mare. Volim te ko oči u glavi, ali znam da si vlaša na rađi i da ne voliš čobanluk, a jetrva ti Ruža svaki dan kod ovaca!“

Pamtim i danas onaj pogled što u isto vrime miluje i kara.

“Čobančetu je se uvik pravila bila kava. Već, lipo je od čeljadi što su ti pustili na volju i ne prigovaraju ti što ne čobanuješ. Nemoj dušu gubit, moja Mare. Poslušaj svoju mater pa sutra odmini Ružu kod ovaca, vidit ćeš onda oće li ti svekrva napravit bilu kavu.“

 Tila sam se ja još pravdat kako je sve lipše u moje matere, nego u moje svekrve, ali me mater zaustavi ričima:

„Udala si se po svojoj volji za čestita momka.To je sad tvoja kuća. Kako budeš sijala, tako ćeš žeti. A ne valja se tužakat za svašto, znaš onu “ko se tuži, sam se ruži“. Ajde svojoj kući i skladuj sa svojom čeljadi, moje dite. Prava žena kuću redi i svitla obraz svom čoviku i svojoj dici. Ne udi slušat starije „budi mlađa, pa ćeš  bit i starija“.

– Šta ću? Branila bi se ja, ali vidim da mater sve zna. Ne da mi zaustit. Bi mi nekako i lakše kad me tako nasvitova. Čim sam došla kući, napomenem svekrvi da ću ja sutra k ovcom. Koda je sunce ogrija, šapnu mi na uvo:

“Znala sam ja da ćeš ti nadoć.Ta od koga si otpala?“

Malo sam se čudila njezinu veselju i nisam tada dobro razumila, ali mi bi drago što sam odlučila poslušat materin savjet.

Poslije večernje molitve, svekrva reče meni i jetrvi kako bi bilo najbolje da pišemo ljudima u Njemačku da se za Božić lipo podilimo, ko braća. Obeselile se i ja i Ruža. Mililo nam se i radit i šalit. A što sam puta Gospi zahvalila na lipom materinu svitovanju. Više sam se ja otada veselila Božiću, nego biloj kavi što  je me čekala na stolu kad sam god išla k ovcom.

 

Iva Bagarić/Tomislavcity