Vukovar, 17. 11. 2019.

Molitva narasla do krika

Bože, ranjen sam čovjek
i duša boli od nepreboli
i silna me tuga naseli

Pod nebom na ovoj ledini
ljudi su ljude klali
one hladne i strašne noći

Poklani su Hrvati, katolici..
pobiše ih svetosavci
bez milosti i ljudskosti

Ne mogu usporavno stajat
u tišini križeva i grobova
njehovih gluhi glasova

Krvavo tlo i njino živo zlo
gdje negdar kipjela radost
sad tu samuje žalost

Umoran sam od spoznaja
tolikih zala i strašnih udesa
ispod ovih šutljivih nebesa

Zaborav sve jače bode
i sjena biva sve je tananija
a nada sve dalja i dalja

Blizina biva sve daljom
i radost sve manjom
a tuga sve većom

Ranjen sam čovjek i star
spopade me naopaka slika
i molitva narasla do krika.

Ante Matić

I dišu u prašini srušenih kuća
Od boli im pucaju junačka pluća
Suza iz oka sama krenu
Videći Dunav u tome trenu

Prkosno toranj stoji za vodu
Ranjen al čeka svoju slobodu
Prašina pada po gradu tom
Tu se brani hrvatski dom

Zlotvori ruše zidine naše
Branimo ovdje sve što je naše
Ne boj se sine oni neće proć
Svanut će dan i sloboda doć

Prkosno stoji Vukovar grad
Prašnjavi daju i život mlad
Svi smo ko braća u boju tom
Vukovar je Hrvatska i grad moj

Ćikeša Čolina