Kad je, tog studenog, zimskog dana, stigao iz tuđine, u dugo žuđeni zavičaj, sritni ćaća nije ni slutio šta će ga snać.
U’ni vakat, nije bilo neuobičajeno da, zbog zimskih poteškoća s “prugom”, ljudi iđu pjeve, iz Mesijovine, grntajuć kroz visoki snig, poput žive, dvonožne raube.
Zbog toga bi, sritna čeljad, često ostavljala kuvere kod legendarnog, mesijovičkog gostioničara, a oni, jadni, ‘nako umorni od dugog puta, kroza smetove, uz strmu Vranjbabu, vika zarupljenu snigom.
Nema ti druge, majčin sine, žellš li ikako prispit kući, s kuverima, il’ bez nji’.
Tako je, eto, moja rodna gruda, debelo naplaćivala svoju bajkovitu lipotu.
Okružena gorama, i ‘nako, “sneputa” i lošim makadamom, prosičenim kroz živi kamen, nezgodne Vranjbabe, nije baš bila preporučljivo zimsko odredište, čak ni za ‘elikopter, ako baš, akasta, ne tražiš belaja.
Kad okrene pušanija, ne vidiš ni prsta prid noson, sve kad bi i uspio buretinu s’vladat.
Nije to da zerica pušaka, ko ovde, u gradu…vego, za tili čas, primisti, cile smetove, s brda na brdo.
Pa ti prti!
Baš, jedna tak’a, se zametnula, tog kobnog dana, kad je ćaću zapao “urlap”. Na korak do kuće, štono se kaže, a ipak tako daleko, pa ‘mal nije glavu izgubio, prelazeći taj, posljednji “koračić”.
Koračić velik k’o kuća; ko smetovi; ko ljuta vijavica, vitrina i pušanija, što mu je nemilice šibala ravno u golo lice.
Propadajući, do pasa, u vlažni snig, čupao se i probijao na krajnjem rubu ljudski’ snaga.
Kad je, ni živ, ni mrtav, izbio nadomak sela, imao je teške ozebline, po rukama i licu.
Taj “korak” do svog doma trajao je neusporedivo duže i mučnije, od svih ostalih zajedno.
Kad banu prid nas, svi zanimismo, od prepasti.
Isukrste, Bože!
S caklenim obrazima, tonom sniga i mosura, koji su s njega visili, izgledao je…ma, da se smrzneš od strava i žalosti.
“Na tren, čoviku dođe da legne, u taj snig, da bar malo počine, pa makar mu bilo zadnje.’, pričao nam, kad se malo osvistio.
Naježurim se i od same pomisli.
E, grdne rane, pa kad ne’ko, ovo vijucjanje, danas nazove pušanijom…!
K’oda ga sad čujem: “Ne znate vi, dico, bogara mi, šta je pušanija i njezini zubi!”
Baš, vala.

Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity