Znali su jedan za drugoga i držali jedan do drugoga još dok su bili dica, a tako se nastavilo i dalje kroz život koji nije bio nimalo lak kako jednom tako drugom. Potraja to  sve dok jedan od nji’ rano ne ode na onaj svit, a drugi još dugo poživi iza njega. Bili su k’o rođena braća kako kući tako na radu u Slavoniji, Crnoj Gori, a na kraju u Njemačkoj osobito u nji’ovom prvom omiljenom gradu Kasselu ili Kasselici kako su ga nji’ dva od milja zvali. E da je bilo priniti sva događanja nji’iovog drugovanja na papir ili film, imalo bi se što pročitati i viditi.

Danas kad živući svidoci krenu s pričom o tome ne može čovik, a da ne “očepi” i da se ne nasmije do suza pa taman bio i najžalosniji. Dičje igre u to vrime: plovkanje, klisanje, igra apaća – sakrive, ritko bi i’ zapale jer su bili zaduženi za većinu kućanski’ poslova koji’ je bilo priko glave: čobanovanje, branje slatkovine za krmad, siča drva, kopanje, kosidba i sve drugo.

Kad porastoše k’o pravi momci krenuše skupa na sila kod divojaka štiteći jedan drugoga jer tadašnja sila su bila masovna pa bi se navečer u cursku kuću znalo skrlat’ po deset momaka tako da je valjalo uvik imat’ zaleđinu. Možete zamislit’ kako je bilo kućnoj čeljadi tiskat’ se sa tolikom kalaštrmom. Nije bilo širine i komfora k’o danas. Čeljad bi se morala ranije pokupit’ u krpe i leć’ kako mlađariji ne bi smetali, jer sila su bila u to vrime k’o zakonom propisana. Cure bi se skupile u jednoj kući, a momci bi navalili pa koga šta zapadne. Nekad bi nekakav blentav postupak ili koja rič, kako bi znali reći, izrečena priko labrnje izazvat’ svađu i čaprljanje u okupljenom društvu, ali bi divojke smogle snage te iste koji bi zagužvali nalevuriti priko vrata i nastaviti druženje do prave selekcije – “ko  triba ostat, a ko otić”. Ostajali bi oni koje bi dive seoske zamirile. Njih dvojica nisu bila od  kavge – od problema. Obično bi odabrali neki ćošak pa bi skupa jedan do drugoga sili i tako do polaska kući. Dolazili su više radi razanode i “cirkusa”  nego da se ozbiljno nametnu nekoj od cura.

Na jednom silu drvena kačica na kraju uskog hodnika privukla im  je pažnju više nego sve cure koje se te večeri zatekoše. Progurali se kroz okupljeno društvo i pravo do kačice u kojoj se nalazio trveni sir. Dok su se ostali zabavljali, Jozo bi neprimjetno podizao poklopac od kačice šapćući Peri: “Vamo  se.” Kad bi se Pere primak’o Jozo bi zagrabio rukom i šaku sira u džep svog, a onda Perinog kaputa. Nakon toga posidili bi još malo i priko vrata kroz mrklu noć kući. Jozo bi putem mlašćo uz povremeno Peri: “E je i dobar.” Pere bi se na to smijo pa bi njemu: “Ubila te četri Boga šta napravi! Šta ako je neko vidio?”

– “Šuti i idi” – govorio mu je Jozo i nastavljao dalje sve dok džepove ne bi ispraznio.

Govorili su da su to noć proveli budni livajući u se’ vodu ko u m’išinu, a kako ne će kad je curski sir bio slan k’o Mrtvo more. Kroz par večeri odvažiše se opet na silo u istu kuću, više misleći na kačicu i sir nego na divojke. Odma’ po dolasku, s vrata,  videći da je kačica na istom mistu, provukoše se starim daščanim hodnikom između sildžija pravo do nje. Posidili sat -dva i  onda prije samog polaska Jozo će Peri: ‘Vamo se.” Pere se primak’o, a Jozo rukom u kačicu ne sluteći da su čeljad videći kako je sir nest’o neku večer podvalila kačicu s kiselinom za koju rekoše da si je mogo nožem rizati. Odlučiše tako “siraše” razotkriti. Jozina ruka zađe duboko do dna kačice, a on s njom mličavom u svoj pa u Perin džep. Zagolica ga videći da nije to ono od neku večer pa će na uvo Peri: “Ovaj je iz rasola.” Pere je odma zbrecn’o na njeg: “Sad te đava odnio pa to je kiselina.”

Procurila kiselina iz džepova, nema druge nego se nekako vadit’ iz “nevolje”. Peri pade na pamet pa će Jozi na glas: ” Tamo se.” Jozo se trznu naglo pa na kačicu koja se iskipala. Razlila se kiselina po klupi, po podu, a Jozo će glasno: “Am privrnu se!” Nast’o gromoglasni smij okupljenih sildžija, a jedino nesritna cura osta ukočena uz povik: “Ajme meni ode i kiselina. ‘Ko će ujutro materi na oči?” Priskočile druge pa nekakvim krpama sve to pokupile i uredile k’o da ništa nije ni bilo. Za to vrime Jozo i Pere su već bili na pola puta do kuće mličavi kaputa tišeći jedan drugoga: “Dobro je ispalo, prosulo se pa prosulo. Noćas ćemo manje vode.”

Ovo bi samo jedna crtica na neka događanja , a bilo i’ je samo Bog zna koliko. Na kraju spomenimo samo još jednu – kad je na jednom duvanjskom gradilištu rečenica: ” Am’ Žara, pura i pilići.”, Jozu umalo koštala glave. Sva srića pa je bio brz, ne bi mu ni Pere pomog’o.

Ante Đikić/Tomislavcity