Mog’o si po njoj sat navijat’. Kako je stajalo u redu vožnje tako je i bilo. Ri’tko kad da bi  kasnila. Pruga “Mostarka”, kako smo je zvali, dvadeset do dva popodne u sigurnim rukama Anćole i Tome (pušilo, padalo, gorilo, orilo) bila je skoro svaki put krcata i krićala bi put Duvna. Bila je najpouzdanija za pribacit’ se jutri dvadeset do šest za Mostar, a dvadeset do dva nazad. Bilo kakva potriba da te gonila – plati svoju kartu i vozi se bez brige.

Putnici su uglavnom bili školarci i svit koji bi iš’o dokturu ili kakvim drugim poslom. Bože mili koliko li sam puta otiš’o i vratio se njome? Za vri’me putovanja nasluš’o bi se svega i svačega, a i nagled’o i nikad nije bilo dosadno. Malo bi bilo mučno kad bi zbog silni krivina ili kojeg zalogaja više kakva baba počela povraćat’ tražeći kesu, iako meni to tako nije ni smetalo jer sam željdac naučio na svašta, dok bi drugi žugali, pridavali nečastivom onog ‘ko bi to činio. Nekad bi kesa prikasno stigla pa bi sve otišlo k vragu, a tad bi nastala pobuna i povika na onog ‘ko uneredi prugu. Ne triba gri’šit, duše nisu samo babe tražile kesu, bilo je nekad i mlađi’ pa bi i’ nji znalo snaći. Sve bi se opet brzo dovelo u red k’o da se ništa nije dogodilo.

E sad  je red da oživim sićanje na jedno od putovanja kući iz Mostara, a razlog biše kraći zastoj pruge zbog nestalog takujina. Bilo je to osamdesti’. Puna pruga tako da je bilo i oni’ koji su stajali. Zaigro je Anćola s autobusne stanice “provuko” je pored nekadašnjeg Razvitka priko mosta i pravo na ampel kod Hita di nas dočeka crljeno sjajeći. Za to vrime jedni pričaju, drugi naslonjeni na cakla i ruko’vate kunjaju, oni što stajaše držaše se da ne posrnu pri vožnji, a na radionu – Radio Sarajevo, odavijenom do daske išla je emisija Đerdan. “Zagrmi” pisma od Josipe Lisac Omer beže, ampel pribaci na zeleno, a Anćola naglo krenu, a u tom  se prolomi  glas koji nadjača Josipu i njezinog Omer bega: “Zaustavi, zaustavi, nane nema takujina.” Nasta kuknjava nane. Počeše razni komentari: “Oslobodi Bože ‘ko će ti ukrast’, da ti nije negdi isp’o ili ost’o?” Duisa se ona k’o eto da joj je ost’o u jednoj trgovini odma’ do Hita.

Anćola, šta će čovik, zaustavio prugu pa pa joj reče da će je sačekati i neka se požuri. K’o vila nagorkinja otrka ona, a nana još više pojača kuknjavu. Badava biše nagovaranja: “Ženo smiri se, naće ona to.” Kroz malo, vrati se ‘ćer uz najpogrdnije riči kako od takujina nema ništa. Poijo vuk magare. Nastavi dalje kako nema našeg duvanjskog svita i njegovog poštenja nadaleko, a ne k’o ovi mostarski lopovi. Na to se i nana nadoveza kletvom Bože sačuvaj:” ‘Ćeri moja đava odnijo i njega i to para i da Bog da’ i’u liku trošio.”

Jedna baba naninih godina sidila isprid nje, prigluvnula i pogrešno razumila pa joj na to: “Ajde ženo moja ne budali, isto mu je il’ i’ trošio u Livnu il’ u Mostaru. “Kad ova to ču prope se iznad nje k’o King Kong ‘oće je udavit uz povik: “Kučko ćaća te tvoj….., nisam rekla Livnu nego liku. “Koga ti zajebaješ?! U tom momentu jedni se skočiše da i’ rastave, da se ne čaprljaju, a  ‘ćer  se pribra pa nanu poče smirivati kako valja obraz i poštenje sačuvati, đavlu pare, a budalu pustit’ da brljezga. Nana se nakostrušila i ko kad bi prigluvastoj babi isprid sebe nadavala da je ne spriječiše. Od Josipinog Omer bega i Đerdana ne biše ništa k”o ni od pronalaska takujina, a unatoč svemu k’o i nebrojeno puta, Anćola i Tomo nas i taj put sritno svojom, a i našom “Mostarkom” dovezoše na odredište. Svaka im čast. Nekad bilo pa valja i danas spomenut’.

Ante Đikić/Tomislavcity

Foto: Ilustracija