Nije bilo kuće, a da se nije držalo bar jednu, dvi’, a kud nećeš kad je mliko tada bila “glavna” ‘rana. Ako su bile dobre po mliku našlo bi se u kući i sira i masla, a one slabije dale bi, ako već ništa, za bilu kavu.

Telad kad bi odgojili, ako nisu bila za napritka, gledalo bi i’ se što bolje prodat’ kod lokalni’ trgovaca. Pare potroši za kućnu potribu i to uglavnom za: brašno, so’ šećer, petrulju i drugo.

E, sad zanemarimo mliko i koliko je koja krava davala mlika, znale su i one dobre po mliku imati i poneku manu s kojom bi se sritni svit mor’o nositi. U klete Risove bilo mlika k’o vode, a što ćeš kad je bila poletna za krpama. ‘Ajde kost i nekako, ali krpe! Uvik se moralo pazit’ da isprid kuće ne ostane kakvo truljče pa se moralo micat’ i ono sa štrika, pa bilo su’o ili mokro – sklanjaj na brzinu ili će Risova, ako bane, sve to uneredit’. Dok bi vidila komad krpe jurtala bi i zgrabila, a od požude njuška bi joj se zapinjila k’o u bisnog’ ćuke. Kad bi ujagmila to što je naumila, dala bi se u trk kako joj se ne bi otelo. Dok bi pokušavali oteti  da joj ne zapne u grlu, i da se ne daj Bože ne udavi, po sto puta bi je pridali nečastivom zaboravljajući na svo ono mliko što bi dala po dolasku iz paše. Manje “brojeve” znala bi nakon dužeg žvakanja i progutat’, a veće nakon njezinoga tretmana moglo se odma’ baciti. Najveći “trofej” za života bila joj je žuta cerada s kapuljačom i podastavom i to XXXL broj. Glanjci nova cerada na kojoj je pozadi pisalo velikim crnim slovima ime njemačke firme  TERBAU, firme naši’ očeva i rodbine. Cerada ostala na sopici uz kuću, a Risova je se dosukala.

Taman kad ju je počela gužvat’, baleći od rukava nadalje, ne’ko je od kućne čeljadi priskočio i oteo ceradu tako da se moglo reći da joj cerada biše “trofej”, ali kratkoga vika. Šćeta na ceradi je bila gotovo zanemariva, a radilo se o par pokidani pizina na rukavu i podastavi, a bala se dala oprati. Nakon što je ostala bez “trofeja” dobila je dobro šćapom priko leđa uz povik: “Sad  te… odnijo, e je si se mislila počastit’.”

Uz kletu Risovu, uz bok po ovakvim nepodopšćinama bila je i kleta Pisova kojoj nije promak’o ni jedan otvoren’ podrum i ostava. Kad bi se “kriomice” negdi uvalila saždrla bi spirine, mekinje, brašno pa čak jednom i prašinu za zlatice. I zamislite, ništa joj od toga nije bilo!

Za Paunu u selu bi rekli da bi znala i žicu pojist’ pa joj nikad ništa. Kad je “izila” svoj vi’k neki je kupiše za meso. Na kraju “pukla” priča da je u njoj bilo žice za armirat’ dobar zid. To im nećemo virovat’, ali da je bila polenta – je brate, triba priznat’. Stari bi opet rekli: “Ne triba zamirit’, živina je to, ljudi su ljudi pa nas ima i vaki i naki.”

Ante Đikić/Tomislavcity