Ni kao dite nisam volila ustajati saba zora.
No, ko te pita kada janjci zovu.
Tako bih najčešće znala nastaviti spavati, udobno ušuškana u topli ćaćin kožun i skutrena u zaklonici iza kakvog suvozida.
A, kada bih se prenula iz sna; janjaca nigdi.
Ojmeeee!
Dok bi tilom plesali valovi straha, panično bih vapila svetom Anti:
“Molim te, molim te, da ji nađem, dragi sveti Ante, molim teee…ubiće me mater!”
I on bi me uslišio brže nego što bih se nadala.
Nisam sigurna zašto sam se molila baš njemu.
Zato što je na kipu u našoj, roškoj crkvi bio prikazan s janjetom;
što je čeljad, kao zavit, ‘rpimice davala “janje svetom Anti” ili zato što mi je netko rekao da je on “gorike” zadužen za izgubljenje stvari.
Bilo kako bilo, za mene je postao “svetac od janjaca” koji nikada nije usplahireno dite ostavio na cidilu, a ono to nikada nije zaboravilo svom dragom svecu.
Nisam tada ni slutila da moj sveti Ante nije naško čeljade.
Da možda ne razumi hrvatski i da se zapravo i ne zove Ante.
Rijetko tko bi uz Ante dodavao ono Padovanski, a ako i bi, nije baš razmišljao da to ima veze sa Padovom i Italijom.
Manje, više smo to smatrali “brezimenom”.
Virujem da i danas većina naših baba i sv. Ivana i sv. Antu drži “naškim, ‘rvackim” svecima.
Taneš imat “najnaškije” ime, a ne biti naš isan, missovo ti bilo?!
Zapravo, nitko živ o tome i ne razmišlja kada tu dvojicu svetaca, upravo zbog “najnaškijih” imena, podsvijesno doživljava zemljacima, sve ako to i nisu.
A, nisu.
Koja bi baba mogla izgovoriti rođeno portugalsko, ime il’ “brezime” “našega svetog Ante”, a da joj se jezik ne zapunta?
Fernando Martins de (nešto)…
Ni jedna.
Niti bi ijedna ’tila i čuti da se izvorno Antun Pustinjak iz 3.st. (u čije je uzeo svoje redovničko ime) ne izgovara ni slično našem Anti.
Koga brige za izvornost!?
Ni Isus nije izvorno Isus, pa šta?
Dite s početka priče bi se složilo:
Naš, brate, jačiji će bit?
Ante.
Nemere naškije.
Kako bi injčije razumio šta ga dite moli, tamo na brdu, viškuća?
Čast Portugalu i Padovi, Italiji i svemu…ma, mi znamo da je sveti Ante, uz svetog Ivana, “najnaškiji svetac”, sve ako i nije Hrvat.
Št’udi…nek nije…!
Nama k’o da je.
Ima naško ime, uslišava molitve, štiti malene i uboge…šta ti drugo triba da ga držiš svojim?
Svoj, jašta je!
Pa, eto…svima koji nose ime tog “našeg” omiljenog sveca (u muškoj ili ženskoj verziji), sretan imendan i svima nama njegov blagoslov!

 

Nada Beljan/Tomislavcity