Kako im ne udovoljit’ i ne ispunit’ želju kad su svako malo po stotinu puta znali upitati, čas ujkane, čas strikane: “Kada ćemo u Zavelim?” Nije mi bilo druge nego obećat’ i što prije ispuniti obećanje gledajući i’ pune znatiželje i iščekivanja.

Litnje vrime 1999. kao da je jučer bilo. Okupio sam i’ i k’o pravi zavelimski šerpa kren’o s njima priko Voćaka, Blaca, uz Divicu kroz Trišnjicu uz porušene mlinove u srce kršnog Zavelima i to na jedno od njegovih sedamdeset sedam vrila – Rošac. U društvu nam bijaše i robusni, ali dobroćudni kleti rotvajler Bongo. U početku je malenoj družini bio pomalo sumnjiv i neprihvatljiv, da bi za kratko vrime sve to nestalo te se odjednom među njima razvilo pravo prijateljstvo. Čuli su oni kako Zavelim nije bez vuka i medvida pa su u svojim malim glavicama skontali da bi Bongo, zlu ne tribalo, mog’o biti od pomoći. Zaredaše tad, čas ujkane, čas strikane: “Je l’ da da je Bongo jači od vuka i medvida?” Na to sam im da’ potvrdan odgovor sokoleći ih i veličajući Bonga, a oni bi u glas i jagmu za povodac: “Daj meni, daj meni, ja ću ga voditi!” Tako je nest’o stra. Izgledali su ponosno, ni’ko im nije bio ravan.

Iako planinarska ruta nije bila ni velika ni mala za nji’ove nožice, mor’o sam cilim putom vodit’ računa da im se što ne dogodi. Trava velika, a žega osvojila pa sam im’o, kako se kaže, šestere oči da ne bi, ne daj Bože, koje od nji nagazilo na zmiju. Prilagodio sam se nji’ovim sitnim koračićima i tako se malo po malo dokopali Rošaca.

Po dolasku, razletili se uz potok pokrićući ručicama žabe i žmurke, a zatim bi navalili na samo vrilo. Galame i vriske takve Zavelim nije upamtio! Nije pomoglo ni plašenje prehladom od studene vode dok nije spomenuta in’ekcija.

Nakon silne skake, jedva i’nagovori da se zavučemo u ‘ladovinu velike li’ske pa da prizalogajimo ono što sam ponio u ruksaku. Pošto bijaše post Velikoj Gospi, odredio sam svakome po konzervu Sardine i ne znajući što me čeka kad im ponudim isti. Posidali u krug i uperili poglede što li ću izvaditi. Kad ono – riba u konzervi. Dok je jedno od njih progovorilo: “Ja to ne mogu”, i drugi se pridružiše. Otvaram konzerve i ribu stavljam u veliki limeni tanjur govoreći kako je to dobro i zdravo, ali ne bi’še od velike koristi. Podilio im vilice i po komad kruva. Zavlad’o totalni muk nit’ ‘oće da ‘idu, nit’ da zbore. O, pokore li moje! Svi skupa na kraju ne po’idoše k’o dva ‘tića. Sva srića ono kruva su žuljali pa su se bar malo pomogli. Sokiće u tetrapaku što i’ poneso’  s užitkom su popili. Sardine završiše prid Bongom kojeg smo prije toga počastili komadom kruva.

Nakon još malo skake i propalog ručka uslijedio je povratak kući s milion upita o svemu viđenom toga dana. Danas, kad su postali odrasle osobe znaju reći: “U, je nam i lipo bilo, ali ručak, ručak…!“

 

Ante Đikić/Tomislavcity