Prije nekog vakta, doveo, jedan iz nakog sela, curu iž Njemačke… Švabicu. Samo podikoju, kažu, natucala hrvatski. Pa, se svi sjatili oko nje da ju, bržebolje, nauče još pokoju rič.

“Ajde reci mater” ‘Ajde reci baba”… I tako, svi oće da pokuša baš njijovu rič. A, našo se tu i neki dežurni šaldžija, pa se dositijo kako bi mogo napravit dobru šprdačinu i usput se slatko nasmijat. A, muško ko muško…najmu smišniji prostakluk.

“Ajdera probaj reć Maču Pikču (Machu Picchu) Naravno da je, sritna cura, izgovorila baš onako kako se i nadao: “macu pi**u” Cilo društvo se, naravno stalo zakocenjivati o’smija. Najskoli muškadija.

Smijulji se i Švabica, premda blagog pojma nema šta izgovara, ni zašto se toliko ržu. A, đavlija se muškadija nadovezala, pa navalili još više; “Ne, neeee! Ne tako, nego Ma- ču Piču. Ona opet ponovi isto “Maču Pi**u” i opet se vataju za drob da jin se pupak ne odriši o’smija. Drugi se valjaju i kopaju nogom; trećima izbijaju suze…a, ko pravi uporni i naivni Švabo, ponavlja i ponavlja…i uvik isto. I Bog te pitaj do kad bi tako da se nije oglasila baba iza šporeta, obrecnuvši se na unuka što mu cura izgovara take bošslobodi prezobrašćine i pogrdašćine. I još prid muškadijom. Objašnjavaju joj da se tako zove jedan poznati grad u Ameriki… Da ona to nemere izgovorit na rvackom… Da ona i ne zna šta to znači, ni zašto se smiju.

“Eto ne zna…sve se bojin!”, sumnjičavo će baba, strogo odmjeravajući, čas nju, buduću snaju, čas unuka.

“Pa, što se, undak, tako cirlika, kad ne zna!?”

I aj ti sad babi objasni da prezobrašćina na našem jeziku, ne zvuči prezobrazno za nekog stranca. Nema toga ko bi je uvjerio. Pa, nisu ni pokušavali. Unuk je napokon ša’no divojci na uvo, po švapski, šta to znači i kako je baba osjetljiva na to, pa joj se mala stade ispričavati, grleći je i sklapajuć ruke.

“Dobro je, aj, aj…”, odma’nu baba rukom u znak pomirenja.

“Ali nemeš, bona, od ruga to izgovarat. I još pri’ muškadijom!”

Živa istina, kažu, pa, virovali vi il’ nevirovali, et.

Nada Beljan/Biralome/Tomislavcity